Краљ, балерина и лакрдијаш

Није баш као филм „Краљица“, јер тешко је достићи редитељско мајсторство и лукавост Британца Стивена Фрирса, али се за британско-аустралијски филм „Краљев говор“ британског телевизијског редитеља Тома Хупера (према сценарију ветерана Дејвида Сајдлера) може рећи да припада управо овом корпусу филмова намењених гледаоцима који беспоговорно верују у краљевску мистику.

 Уз одабир сјајних глумаца, Колина Ферта и Џефрија Раша, емоционалну причу која јунаке позиционира више као људе из народа него припаднике краљевске лозе и њихове свите, уз главног јунака за кога публика радо може да навија у борби за превазилажење говорне мане стечене у детињству због занемаривања од стране оца, уз историјски, аутентични говор који је коришћен у овом филму, јасно је зашто он толико узбуђује Англосаксонце, добро комуницира и са остатком света и што је освојио 12 номинација за Оскара.

 Хуперов „Краљев говор“ је заправо прича са два лика, од којих је један муцави краљевски син Алберт „Берти“ винздорски (Колин Ферт), који је, после смрти краља Џорџа V и скандалозне абдикације брата Едварда VIII са краљевског трона, изненада и у најнеповољнијем политичком тренутку (створила се претња звана Хитлер, земља је на рубу рата) крунисан као Џорџ VI од Енглеске. Други лик је ексцентрични терапеут Лајонел Лог (Џефри Раш), задужен за лечење краљеве муцавости, јер, побогу, ко може да верује краљу који муца. Однос краља и терапеута прераста у дубоко и нераскидиво пријатељство. Говорна мана је побеђена уз подршку Лога и владе Винстона Черчила, те је Џорџ VI од Енглеске био у стању да се нацији обрати преко радија, одржи чувени говор који је ујединио народ Енглеске у борби против фашизма.

 Филм обилује и згодним досеткама и метафорама, а неке од најбољих сцена дешавају се заправо у празној соби у којој се два изврсна глумца добро забављају у вербалном надметању и вербалним играријама. Симпатично за гледање и ништа више.

 За филм „Црни лабуд“ Дарена Аранофског може се везати епитет – претенциозно. Ово је психолошка драма смештена у амбијент елитне уметности балета и скупих балетских продукција, бомбастични филм у којем аутор беспотребно потцртава сваку метафору које се дотакао.

Аранофски прича судбину амбициозне балерине из другог реда Метрополитен балета – интровертне Нине (Натали Портман), која је одабрана да плеше и Белог и Црног лабуда у новој продукцији „Лабудовог језера”. Кореограф (Винсент Касел) од ње тражи да улогу негативке плеше са више еротицизма, што Нини, као лепо васпитаној перфекционисткињи, прави велики проблем.

 Док припрема улогу, а све у добро познатом стилу Аранофског, Нина пада у лавиринт халуцинација, и насилних и еротских, рушећи сопствене инхибиције, подвајајући сопствену личност, жртвујући једну њену страну (Белог лабуда) како би створила савршеног Црног лабуда. Све је при томе пренатрпано симболиком и експлицитним смерницама гледалишту, тако да врлине овог филма – изврсна глума Портманове и физички аспекти балета, остају негде у другом плану. Овај филм има шест номинација за Оскара. Ако га ко заслужује онда је то Натали Портман.

После комплексне главне улоге у филму „Барнијева верзија”, који је према истоименом канадском бестселеру Мордекаја Ришлера режирао Ричард Џ. Луис, глумац Пол Ђамати сасвим сигурно се етаблирао у сам врх америчког глумишта. За незаборавну улогу Барнија Панофског, Ђамати је освојио „Златни глобус“, али није номинован за Оскара иако је ово улога његовог живота, јер је пре свега ово филм канадско-италијанске продукције, а и прилично исмева јеврејску заједницу у Америци.

 „Барнијева верзија“ је горко-слатка комедија, од оне је врсте филмова који се лако заволе, па га зато не треба пропустити на Фесту. Ђамати игра лик америчког Јевреја, немилосрдног продуцента успешне канадске телевизијске серије, чији је први брак пропао јер му се супруга убила, други такође јер се још у ноћи венчања заљубио у своју будућу трећу жену са којом је успео да оствари љубав свог живота. Уз све то настављајући да живи уз алкохол, ноћи проводи по баровима и уз преносе хокејашких утакмица, потискујући чињеницу да је својевремено, стицајем околности, убио свог најбољег друга.

Филм који на вешт и довитљив начин приказује три декаде у једној необичној личној историји, и интелигантан је, и забаван и духовит, а у њему уз Ђаматија играју и изванредни Мими Драјвер и Дастин Хофман.