Misteriozna kočija

U drevnoj Kini postojala je kočija koja pokazuje jug i dugo je zbunjivala savremene naučnike. Mnoge kineske legende pominju tu misterioznu kočiju. Na njoj se nalazila figura sa ispruženom rukom koja je stalno pokazivala jug, bez obzira na to u kom je pravcu kočija bila okrenuta, pa je tako mogla da bude neophodan vodič putnicima. Neke priče datiraju gradnju te kočije u 13. vek pre nove ere, što su prihvatili zapadni naučnici koji su takođe verovali da cela naprava radi na principu magnetizma.

Oba ova pogrešna verovanja razjasnili su dr Džozef Nidam i njegovi kineski saradnici 1960. godine. Pomno proučavajući pisane dokaze, oni su utvrdili da najranije pouzdano pominjanje ove kočije potiče iz III veka nove ere. Po ovom datiranju kočija je ipak izvanredno drevna s obzirom na njen komplikovani mehanizam koji nije koristio magnetizam nego je bio savršeni automat.

Ljudska figura na vrhu kočije je uvek "znala" gde je jug jer je bila povezana za točkove složenim sistemom prenosa - sličnim onim kod modernog automobila. Danas poznat kao diferencijalni prenos, ovakav sistem omogućava da se točkovi kola koja su u krivini okreću različitim brzinama (jer jedni prelaze duži put) iako ih pokreće ista mašina. Kočija koja pokazuje na jug koristi isti princip, sa zupčanicima koji prenose razliku u brzini točkova dok vozilo skreće u položaj figure koja pokazuje jug. Ali, kako je naglasio Nidam, ovakva naprava može da funkcioniše samo ako je svaka njena komponenta izrađena sa najvećom preciznošću. Greška od samo jednog procenta u prečniku točkova dovešće do toga da figura na vrhu kočije već posle nekoliko milja umnogome "skrene sa kursa". Ne samo točkovi, nego je i svaki od zupčanika morao da bude napravljen sa izuzetnom tačnošću da bi se postigla osetljivost neophodna za ono što je Nidam opisao kao "prvu svetsku kibernetičku mašinu".