Bata i tesne cipele

Premijera u petak veče, u „Zvezdara teatru”, bila je po mnogo čemu posebna. Publika je, pre nego što je ušla u potpuno renoviranu veliku salu, sada sa tapaciranim,a ne bakelitskim sedištima i novom scenom (projekat Nenada Brkića) prisustvovala činu njenog krštenja. Od te večeri, velika scena nosi ime Danila Bate Stojkovića, glumca koji je najčešće i najsnažnije na njoj igrao, glumca za koga je naš najveći dramski pisac Dušan Kovačević pisao uloge, njime inspirisan.

Na ulazu smo, uz program predstave, novog komada i još jedne režije sopstvenog teksta Dušana Kovačevića „Život u tesnim cipelama”, dobili i knjižicu naslovljenu „Danilo Bata Stojković, reči, priče, sećanja”. U ovlašnom prelistavanju, najduži, uvodni tekst pripao je, razumljivo, Dušku Kovačeviću.On ga je, kaže, upoznao u „vreme strašne krize, velike depresije i ljudske mrzovolje...” O glumcu, „nesuđenom fudbaleru, šmekeru u kafani, stručnjaku za odela i kravate...” nižu se sećanja i reči Dejana Mijača, Miće Popovića koji ga je kao Gvozdena ovekovečio na svojim najboljim platnima. Ali i na filmu, „Čovek iz hrastove šume” (1964). Popović je napisao da „najveći broj glumaca poglavito igra licem.A Bata igra rukama, nogama, glavom, celim telom. On vas kao reditelja zbuni svojim kreativnim izmišljanjima i domišljanjima”.

Mira Stupica napisala je da je Bata kao „neko ko glumačkom trkačkom stazom vozi tenk, prestižući pri tom bez problema bolide, jer je u njemu ugrađen neki sasvim poseban motor”. Ima tu zapisa i Ljube Tadića, Slobodana Šijana, Bogdana Diklića, Bore Todorovića, a upečatljiva je Mira Banjac koja kaže da Bata „ne trpi male glumce, a sa velikima je nemilosrdan”. Ipak, nekako mi se najviše dopalo opažanje Branislava Lečića: „Evo, pred nama je najveća Servantresova greška:Don Kihot u Sanču Pansi.I dok ima u njemu kapi krvi (i nikotina),naletaće na vetrenjače vremena, na senke stvarnosti.Umiraće nekoliko puta ako treba,ostavljajući lokvu znoja iza sebe na sceni”.

Za moje tri i po decenije u „Politici” uspela sam samo jedanput da napravim intervju sa Batom Stojkovićem. Bio je „težak” za intervjue, hteo je da to bude jako pametno. Zato sam sve snimala, objavila, a on –ljut! Kaže mi: „Nisam ja to rekao”! „Evo, slušaj šta si pričao” odgovorim mu. „Da, ali nisam ja to tako mislio”! „E, onda sledeći put „baci” svoje misli sam na papir”!Bilo je lepše biti mu prijatelj, nego novinar. Zato je i uzbudljivo, ulaziti ubuduće u „Zvezdara teatar”, gde vas stalno opominje Batino ime, kao reper vrha glume. Zato je, valjda, i došlo toliko poklonika pozorišne umetnosti.Zbog Bate i zbog Duška. Okupila se i spojivo –nespojiva politička elita, Slavica Đukić Dejanović, Mlađan Dinkić, Vuk Drašković, novi ministar kulture Predrag Marković, Branislav Lečić... Najzahvalniji gledalac, u redu ispred nas, bio je novi ministar kulture, Predrag Marković. Najglasnije se smejao, najjače aplaudirao. Kaže nam, na našu primedbu da je „najbolji gledalac u sali”, da ni sam ne zna koliko je puta pročitao ovaj Kovačevićev tekst i da je jedva dočekao da ga vidi na sceni!

Ako je po prvim „zvezdarskim lastama”, možda će kulturi da svane neko lepše proleće. Ili će to biti samo nastavak – „života u tesnim cipelama”.