Бата и тесне ципеле

Премијера у петак вече, у „Звездара театру”, била је по много чему посебна. Публика је, пре него што је ушла у потпуно реновирану велику салу, сада са тапацираним,а не бакелитским седиштима и новом сценом (пројекат Ненада Бркића) присуствовала чину њеног крштења. Од те вечери, велика сцена носи име Данила Бате Стојковића, глумца који је најчешће и најснажније на њој играо, глумца за кога је наш највећи драмски писац Душан Ковачевић писао улоге, њиме инспирисан.

На улазу смо, уз програм представе, новог комада и још једне режије сопственог текста Душана Ковачевића „Живот у тесним ципелама”, добили и књижицу насловљену „Данило Бата Стојковић, речи, приче, сећања”. У овлашном прелиставању, најдужи, уводни текст припао је, разумљиво, Душку Ковачевићу.Он га је, каже, упознао у „време страшне кризе, велике депресије и људске мрзовоље...” О глумцу, „несуђеном фудбалеру, шмекеру у кафани, стручњаку за одела и кравате...” нижу се сећања и речи Дејана Мијача, Миће Поповића који га је као Гвоздена овековечио на својим најбољим платнима. Али и на филму, „Човек из храстове шуме” (1964). Поповић је написао да „највећи број глумаца поглавито игра лицем.А Бата игра рукама, ногама, главом, целим телом. Он вас као редитеља збуни својим креативним измишљањима и домишљањима”.

Мира Ступица написала је да је Бата као „неко ко глумачком тркачком стазом вози тенк, престижући при том без проблема болиде, јер је у њему уграђен неки сасвим посебан мотор”. Има ту записа и Љубе Тадића, Слободана Шијана, Богдана Диклића, Боре Тодоровића, а упечатљива је Мира Бањац која каже да Бата „не трпи мале глумце, а са великима је немилосрдан”. Ипак, некако ми се највише допало опажање Бранислава Лечића: „Ево, пред нама је највећа Сервантресова грешка:Дон Кихот у Санчу Панси.И док има у њему капи крви (и никотина),налетаће на ветрењаче времена, на сенке стварности.Умираће неколико пута ако треба,остављајући локву зноја иза себе на сцени”.

За моје три и по деценије у „Политици” успела сам само једанпут да направим интервју са Батом Стојковићем. Био је „тежак” за интервјуе, хтео је да то буде јако паметно. Зато сам све снимала, објавила, а он –љут! Каже ми: „Нисам ја то рекао”! „Ево, слушај шта си причао” одговорим му. „Да, али нисам ја то тако мислио”! „Е, онда следећи пут „баци” своје мисли сам на папир”!Било је лепше бити му пријатељ, него новинар. Зато је и узбудљиво, улазити убудуће у „Звездара театар”, где вас стално опомиње Батино име, као репер врха глуме. Зато је, ваљда, и дошло толико поклоника позоришне уметности.Због Бате и због Душка. Окупила се и спојиво –неспојива политичка елита, Славица Ђукић Дејановић, Млађан Динкић, Вук Драшковић, нови министар културе Предраг Марковић, Бранислав Лечић... Најзахвалнији гледалац, у реду испред нас, био је нови министар културе, Предраг Марковић. Најгласније се смејао, најјаче аплаудирао. Каже нам, на нашу примедбу да је „најбољи гледалац у сали”, да ни сам не зна колико је пута прочитао овај Ковачевићев текст и да је једва дочекао да га види на сцени!

Ако је по првим „звездарским ластама”, можда ће култури да сване неко лепше пролеће. Или ће то бити само наставак – „живота у тесним ципелама”.