Moskva, jedan utorak u februaru

8:00
Iako se temperatura već više od dve nedelje ne podiže iznad -20, dani su duži, sve je više sunca, tako da je već lakše ujutru ustati. Dva najgora, najmračnija i najdepresivnija meseca, decembar i januar su iza nas.

Na putu do kupatila automatskim pokretima uključujem kompjuter i vodu za kafu. Godinama sam s nestrpljenjem ujutru otvarala elektronsku poštu i s uživanjem uz jutarnju kafu čitala pisma od svoje dece. Od kako postoji Skajp, ređe pišem jer se čujemo skoro svaki dan, često ćaskamo i po ceo sat. Presrećna sam zbog postojanja Interneta, to umnogome pomaže da lakše podnosimo udaljenost od dece, rodbine, prijatelja.

9:00
Nedaleko od naše zgrade je autobuska stanica s koje idu autobusi do metroa. Ulazim u “maršrutku” – mini autobus koji ide po istoj maršruti kao i “veliki” autobus s tom razlikom što staje tamo gde je putnicima zgodno. Dovoljno je najaviti ranije, na pr: “Zaustavite, molim vas, kod samoposluge”. Do prošle godine vozni park ‘maršrutki” je bio u očajnom stanju, sa starim vozilima vrlo često su se dešavale saobraćajne nesreće. Od prošle godine sva vozila su zamenjena na nove – Renoove , i sad je ova vrsta prevoza mnogo udobnija i bezbednija.

Plaćam na ulazu vozaču, ali mi on kartu ne daje. Ovde je to uobičajeno i niko na to ne obraća pažnju, mada pored vozača krupnim slovima piše: “Putnici, insistirajte da dobijete kartu od vozača". Možda vozač ima malu platu, ili mnogo dece, uostalom, koga je briga. Sedam na sedište u poslednjem redu, u dnu, jer ovde većina prvo sedne a onda dodaju jedan drugom novac za kartu. Tako, putnik, najbliži vozaču najčešće obavlja ulogu konduktera, vraća kusur, prebrojava pare, ja baš nisam raspoložena to da radim.

Na ulazu u metro stanicu, dva beskućnika upravo su rasprostrla svoj skromni doručak na novinama, naravno, s obaveznom flašom najjeftinije votke. U mnogim severnim zemljama ljudi jako puno piju, ali nigde nisam videla ovako izobličena lica od pića sa masnicama i ranama od mnogobrojnih padova. Beskućnike ovde zovu “bomž”. Ja sam u početku mislila da je to jedna od francuskih reci koji su Rusi primili, ali sam onda saznala da je poput mnogih kovanica iz sovjetskog vremena, ta reč nastala od prvih slova izraza Bez Određenog Mesta stanovanja (Življenja).

U dnu pokretnih stepenica sedi žena čiji je posao da pazi da se nešto ne desi putnicima na stepenicama. Ima između 60 i 70 godina, umotana je u bundu, pogleda prikovanog za stepenice. Prilazi joj stariji čovek, očigledno iz provincije, i pita gde se nalazi neka ulica. Ona mu grubo odgovara da nije tu da daje informacije. U njenom glasu odražava se sav bes zbog toga što u njenim godinama mora ceo dan da provodi na promaji ispod zemlje jer od svoje penzije ne može da preživi, tuga jer je njena prezauzeta deca retko posećuju, nezadovoljstvo što istovremeno njen muž po ceo dan pije, mrzovolja zbog upornog bola u leđima ....

Dolazi metro, prvi vagon je prazan, ali u njega ne sedam jer to može da znači samo jedno, da u njemu spava neka skitnica i da se tu ne može sedeti. Ulazim u drugi vagon, sreća u ovo vreme dana najveće gužve su već prošle i nalazim mesto da sednem. Neki putnici koriste vreme u metrou da jos malo odremaju, najcesce se u Moskvi do posla voze po sat i po - dva. Većina čita besplatne novine „Metro“ koje se dele na stanicama: malo politike, malo moskovskih novosti, malo mode, malo recepata, taman da se ubije vreme do posla. Neki putnici čitaju knjigu, neki časopise s najnovijim tračevima o poznatim ličnostima.

Na fotografiji: kafeterija robne kuće "GUM" u Moskvi, foto Rojters

9:45
U dvorištu kod kancelarije srećem koleginice koje su izašle da popuše cigaretu s šoljicom kafe u ruci. Nisam sigurna da je to baš veliko zadovoljstvo na -22, ali njima očigledno ne smeta. Mada Rusi mnogo puše, ovde se nikad nije pušilo ni u kancelarijama ni u stanovima.

Najnormalnije je da gosta zamole da izađe s cigaretom u dvorište, ili na balkon, čak i na -30. Verovatno je to posledica hladne klime u kojoj su po pola godine prozori zatvoreni tako da se može otvoriti samo mali prozorčić pri vrhu – “fortočka”. Ili je taj običaj ostao od vremena kad je veliki deo stanovništva živeo u zajedničkim stanovima.

14:30
Posla je uvek dva puta više nego što se može uraditi, tako da pre podne brzo prolazi. Spuštam se u kantinu na ručak s koleginicom Irinom. Radim u mladom kolektivu, većina zaposlenih bliži su po godinama mojoj deci. Irina je jedna od retkih, po uzrastu bliska mojoj generaciji.

Ima preko 50 godina, ali dali biste joj bar 10 godina manje. Svetla, nežna koža, krupne plave oči, visoke jagodice, mali pravilan nos i puna usta, tipična Ruskinja. U sovjetsko vreme radila je kao inženjer u konstruktorskom birou, udala se još na početku studija. Raspad SSSR i prelaz na novi sistem dočekala je razvedena, s dvoje dece. Dala je otkaz na poslu koji je volela ali od koga nje mogla da prehrani decu i zaposlila se kao spremačica u luksuznom hotelu. Vredna i sposobna, brzo je napredovala do rukovodioca službe održavanja hotela. Kod nas je već 7 godina.

S njom uvek imam o čemu da pričam, politika, ekonomija, nove knjige, deca...
Srećni smo što imamo kuvaricu koja svaki dan priprema sveže pecivo za doručak i po dva, tri jela za ručak. I to po vrlo pristupačnim cenama. Iako imamo jedan sat pauze za ručak, nikad je u potpunosti ne koristimo, u tri smo već ponovo u kancelariji.

U pauzi između dve kupovine u robnoj kući "GUM" u Moskvi (foto Rojters)

18:30
Već pola sedam! Zovu me da čestitamo rođendan koleginici Nataši. Juče smo skupili novac za vaučer u jednoj velikoj parfimeriji, gde će ona sama sebi kupiti poklon. Rusi vole da primaju i daju poklone, nisu sebični i nikad nije problem prikupiti pare za takvu priliku. Nataša je već postavila sto: nekoliko vrsta sireva, grožđe, šunka, usoljena, poluživa riba i suvo belo vino.

Sećam se takvih proslava od pre petnaestak godina kad su na stolu najčešće bili votka, krastavci, slatko vino koje ja nisam mogla da pijem, užasno kalorične torte. Mlade generacije su vrlo brzo prihvatile nove navike, mnogo putuju i jako brzo uče. Svako od prisutnih govori zdravicu (“tost”), ovde se nijedna čaša ne popije bez nekoliko prigodnih reči slavljeniku.

Nataša danas puni 23 godine, prošle godine je diplomirala, radi već 2 godine (Rusi sve češće počinju da rade za vreme studija), živi sa mladićem, pa su većina zdravica sa željama za sreću u ljubavi. Zdravice su osećajne, većina njih je za naš ukus previše patetična, ali ja sam se na to već navikla i sa lakoćom izgovaram nekoliko prigodnih reči.

20:00
Svaki dan rešavam da ću otići kući na vreme (radim do 19 časova) ali uvek u poslednji momenat iskrsava još nešto što treba hitno uraditi, volim da pre odlaska isplaniram posao za sutra da početak sledećeg dana ne bi bio haotičan. Na kraju još otštampam nekoliko članaka sa interneta za čitanje u metrou...

01:00
Uobičajeno veče kod kuće. Laka večera, razgovor s mužem, moja omiljena emisija na TV-kanalu Kultura, praktično jedinom ruskom kanalu na kojem se može ponešto interesantno videti. Pregledam Fejsbuk, onda još malo slušam muziku i već je vreme za spavanje. Prošao je još jedan utorak.