Skener nije svemoguć

Otkrivanjem raka pluća u ranoj fazi, a za to bi bilo dovoljno da se kod svake osobe jednom godišnje uradi skener grudnog koša, mogli bi da budu spaseni mnogi oboleli.

Ovako senzacionalno i pompezno predstavlja se nova studija istraživača sa Veil Kornel univerziteta u Njujorku, uz tvrdnju da bi pacijenti kojima je uz pomoć skenera postavljena rana dijagnoza raka pluća imali najmanje 80 odsto šansi da prežive deset godina, što je mnogo više od trenutne stope preživljavanja od ove bolesti. Studija je objavljena u poslednjem broju uglednog medicinskog časopisa The New England Journal of Medicine

Na ovakvu vest teško je ostati ravnodušan, naročito kada se zna da dok stopa smrtnosti kod drugih oblika maligne bolesti opada, rak pluća je vodeći uzrok smrti od raka u Americi, gde ubija 160.000 ljudi godišnje. Skrining pluća, tvrde autori studije mogao bi da ima isti značaj kao mamografija u potrazi za ranim stadijumima karcinoma dojke. U oba slučaja, lečenje je lakše i rezultati lečenja su bolji ako je tumor mali. Ali, mamografiju su prihvatile mnoge države, dok skrining za rak pluća nisu. Štaviše, ugledna udruženja za karcinom pluća ne preporučuju masovni skrining kao javnu politiku.

Ali, izveštaj je prilično kontroverzan, upozoravaju vodeći medicinski eksperti primećujući da nije bilo komparativne grupe za upoređenje koja bi potvrdila korist od godišnjih pregleda na skeneru. Studija je uključila više od 31.000 ljudi iz sedam zemalja, a otkriveno je samo kod njih 484 karcinom pluća, od kojih je 412 bilo u veoma ranom stadijumu.

Profesor dr Dragana Jovanović, naš ugledni stručnjak upravo za karcinom pluća, i direktorka Instituta za plućne bolesti Kliničkog centra Srbije, za "Politiku" kaže kako nema ni jednog razloga za senzacionalno predstavljanje ove studije u medijima. Osim što istraživači nisu imali uporednu, komparativnu grupu, skenerskom snimanju je podvrgnut veliki broj pacijenata, a pronađen je isuviše mali broj slučajeva, da bi bilo opravdano to raditi. Jer, kako kaže doktorka Jovanović, čim se uoči neka promena, pacijenta moramo podvrći dodatnoj dijagnostici pri čemu, s obzirom na to da pacijent nema nikakvih simptoma ne znamo da li je promena dobroćudna ili maligna. Uz to pouzdano znamo da od 25 do 35 odsto nisu maligne promene. Osim toga, svaka bronhoskopija koju bismo morali da uradimo nije bez rizika, kao ni neke druge agresivne metode, da ne pominjemo stres čoveka koga bismo izložili svemu ovome samo zbog sumnje, pri čemu se zna da neke promene nikada neće podstaći klinički relevantne oblike karcinoma.

Stručnjaci za kancer već dugo znaju da tumori svih vrsta, a rak pluća nije izuzetak – rastu na svoj način. Neki tako sporo da nikada ne uzrokuju problem. Znači, kritičari ove studije se pitaju, koliko velikom broju ljudi treba da se kaže da treba da se leče pri čemu ne znamo da li će ikada biti u opasnosti. Ili, koliko često operisati i ukloniti deo pluća, što je samo po sebi rizik, ako njihov karcinom nije smrtonosan. Problem kao i sa drugim skeniranim kancerima je da nauka ne može uvek da napravi razliku između tumora koji neće rasti i onih koji će napredovati do tragičnog kraja.

– Skener nije svemoguć. U medicini jedan plus jedan zaista ne moraju da budu – dva. Čak ni Japanci koji su najdalje otišli u potrazi za odgovorom koja bi kombinacija skrininga-nalaza pomogla ranom otkrivanju, da li, na primer, kombinacija skenerskog snimanje i analiza sputuma (ispljuvka) nisu došli do odgovora. Ostaje nam samo vreme i dalje istraživanje u odgovoru na pitanje šta bi bio idealan skrining kada je reč o karcinomu pluća, kaže profesorka Jovanović.

Dr Dragana Jovanović podseća da će, nažalost, neke osobe umreti od karcinoma pluća uprkos ranoj dijagnostici i terapiji. Plućni karcinom ima veoma visoku stopu morbiditeta (obolevanja) a stopa izlečenja je manja od 15 odsto. Skrining, odnosno ciljana potraga za ranim stadijumima imala bi smisla u visoko rizičnim kategorijama, na primer, među osobama koje boluju duže od 20 godina, a imaju ponavljane infekcije.