Скенер није свемогућ

Откривањем рака плућа у раној фази, а за то би било довољно да се код сваке особе једном годишње уради скенер грудног коша, могли би да буду спасени многи оболели.

Овако сензационално и помпезно представља се нова студија истраживача са Веил Корнел универзитета у Њујорку, уз тврдњу да би пацијенти којима је уз помоћ скенера постављена рана дијагноза рака плућа имали најмање 80 одсто шанси да преживе десет година, што је много више од тренутне стопе преживљавања од ове болести. Студија је објављена у последњем броју угледног медицинског часописа The New England Journal of Medicine

На овакву вест тешко је остати равнодушан, нарочито када се зна да док стопа смртности код других облика малигне болести опада, рак плућа је водећи узрок смрти од рака у Америци, где убија 160.000 људи годишње. Скрининг плућа, тврде аутори студије могао би да има исти значај као мамографија у потрази за раним стадијумима карцинома дојке. У оба случаја, лечење је лакше и резултати лечења су бољи ако је тумор мали. Али, мамографију су прихватиле многе државе, док скрининг за рак плућа нису. Штавише, угледна удружења за карцином плућа не препоручују масовни скрининг као јавну политику.

Али, извештај је прилично контроверзан, упозоравају водећи медицински експерти примећујући да није било компаративне групе за упоређење која би потврдила корист од годишњих прегледа на скенеру. Студија је укључила више од 31.000 људи из седам земаља, а откривено је само код њих 484 карцином плућа, од којих је 412 било у веома раном стадијуму.

Професор др Драгана Јовановић, наш угледни стручњак управо за карцином плућа, и директорка Института за плућне болести Клиничког центра Србије, за "Политику" каже како нема ни једног разлога за сензационално представљање ове студије у медијима. Осим што истраживачи нису имали упоредну, компаративну групу, скенерском снимању је подвргнут велики број пацијената, а пронађен је исувише мали број случајева, да би било оправдано то радити. Јер, како каже докторка Јовановић, чим се уочи нека промена, пацијента морамо подврћи додатној дијагностици при чему, с обзиром на то да пацијент нема никаквих симптома не знамо да ли је промена доброћудна или малигна. Уз то поуздано знамо да од 25 до 35 одсто нису малигне промене. Осим тога, свака бронхоскопија коју бисмо морали да урадимо није без ризика, као ни неке друге агресивне методе, да не помињемо стрес човека кога бисмо изложили свему овоме само због сумње, при чему се зна да неке промене никада неће подстаћи клинички релевантне облике карцинома.

Стручњаци за канцер већ дуго знају да тумори свих врста, а рак плућа није изузетак – расту на свој начин. Неки тако споро да никада не узрокују проблем. Значи, критичари ове студије се питају, колико великом броју људи треба да се каже да треба да се лече при чему не знамо да ли ће икада бити у опасности. Или, колико често оперисати и уклонити део плућа, што је само по себи ризик, ако њихов карцином није смртоносан. Проблем као и са другим скенираним канцерима је да наука не може увек да направи разлику између тумора који неће расти и оних који ће напредовати до трагичног краја.

– Скенер није свемогућ. У медицини један плус један заиста не морају да буду – два. Чак ни Јапанци који су најдаље отишли у потрази за одговором која би комбинација скрининга-налаза помогла раном откривању, да ли, на пример, комбинација скенерског снимање и анализа спутума (испљувка) нису дошли до одговора. Остаје нам само време и даље истраживање у одговору на питање шта би био идеалан скрининг када је реч о карциному плућа, каже професорка Јовановић.

Др Драгана Јовановић подсећа да ће, нажалост, неке особе умрети од карцинома плућа упркос раној дијагностици и терапији. Плућни карцином има веома високу стопу морбидитета (оболевања) а стопа излечења је мања од 15 одсто. Скрининг, односно циљана потрага за раним стадијумима имала би смисла у високо ризичним категоријама, на пример, међу особама које болују дуже од 20 година, а имају понављане инфекције.