Solidarna cenzura

Slučaj beogradskog lista „Danas”, koji treba da plati sudsku kaznu od skoro milion dinara, ponovo je otvorio pitanje medijskih zakona i slobode štampe u Srbiji. Posle usvajanja izmena Zakona o informisanju pre skoro dve godine, kada su višestruko uvećani novčani iznosi koje novinari isplaćuju za povrede ugleda, duševne bolove i patnje – sada se suočavamo s mogućnošću da jedan ozbiljan dnevni list bude ugašen pod teretom kazni.

Jer od petog oktobra naovamo, „Danas” svake godine u proseku isplati oko milion dinara, od čega šest-sedam miliona samo u poslednjih nekoliko godina. I tu, možda, i ne bi ničeg spornog bilo, da u poslednjoj presudi nije obavezan na takozvano solidarno plaćanje. Što u prevodu znači da „Danas” mora „solidarno” sa svog računa da prebaci sredstva za tekstove koje uopšte nije objavio, niti je morao znati da su objavljeni.

Pre skoro pet godina saradnica lista „Danas” Dušanka Novaković iz Požarevca objavila je gotovo identičan tekst u „Kuriru” i „Glasu javnosti”, a posle toga i u listu „Danas”, gde je pisala o tome kako su se neki policajci potukli. A onda su se oni, očito, pomirili, pa presavili tabak i tužili novinarku i listove koji su njenu informaciju objavili.

I beogradski Prvi osnovni sud je tim povodom rekao svoje – 942.000 dinara mora da se plati policajcima kojima je narušen ugled. I to, pošto zakon takvu mogućnost dozvoljava, „Danas” da plati za sve tri redakcije (po 200.000 dinara za svaku, plus troškovi parnice 138.500, plus zatezne kamate). A onda će „Danas”, kao „solidarni platiša”, svoja potraživanja od „Kurira” i „Glasa javnosti” da naplati kako zna i ume. Pa, ako preživi – preživi.

Mnogi eksperti, domaći i strani, upućuju da je ovakva medijska regulativa siguran put u cenzuru, gde strah od enormno visokih kazni zapravo „uređuje” novine. I ako se zna kakva je ekonomska situacija u srpskim medijima danas, gde zbog ekonomske krize većina redakcija dramatično smanjuje troškove i vodi grčevitu borbu svakog meseca da isplati zarade zaposlenima, onda je jasno da se visokim kaznama ne samo ubrzava njihova propast već se ugrožavaju i mnoga radna mesta.

Suština je, ipak, u cenzuri. Svi se sećaju 1998. godine, kada je tadašnji režim preko noći i kolena zatvarao nepodobne medije drakonskim kaznama odnoseći čak i nameštaj iz redakcija. Pustoš koja je iza toga ostajala, verovatno je najbolja ilustracija tadašnje medijske scene.

Redakcija lista „Danas” još nije počela da rasprodaje stolove i kompjutere. Njihov vapaj, međutim, pokazuje da ni taj scenario nije daleko od realnosti. Možda je, umesto solidarnog plaćanja, sada došlo vreme za novinarsku i društvenu solidarnost na koju se često pozivamo. A u praksi je viđamo ređe nego Halejevu kometu.