Pozornica iza pozornice

Obnaženog vitkog mladića uvode u prostoriju. On pokorno staje pred tri maskirane prilike koje oličavaju vlast, državu i autoritet. Diže ka njima uplašeni pogled svojih krupnih tamnih očiju, koje ispunjavaju ceo ekran…

Ovu scenu iz jedinog igranog filma u kojem se Jovan Ćirilov oprobao kao glumac režirao je njegov prijatelj Dušan Makavejev, a kopiju je naš poznati teatrolog, dramaturg, pisac, jezikoslovac, prevodilac (i nesuđena filmska zvezda) tek nedavno dobio na poklon, pa smo tako i mi imali retku priliku da je vidimo, doduše na kompjuteru Ćirilova.

O našem domaćinu kao osnivaču, umetničkom direktoru i selektoru Bitefa, o njegovoj burnoj plovidbi na kormilu Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP ovih dana slavi 63. rođendan), o njegovim romanima, dramama, esejima, pesmama, rečnicima i novinskim tekstovima (pomenimo kolumnu „Reč nedelje” svakog četvrtka u NIN-u) i druženju sa nekim od najzanimljivijih ličnosti današnjice (o čemu je objavio dvotomnu zbirku „Svi moji savremenici”) već je toliko pisano, da bi samo od tih intervjua i zapisa mogla nastati obimna knjiga. Manje je, međutim, poznato da je Jovan Ćirilov u srodstvu sa čuvenom porodicom Dunđerski, da je dobar deo detinjstva proveo sa ocem (nakon razvoda roditelja), da je 12 godina bio oženjen svojom gimnazijskom ljubavi Majom (sa kojom se i posle družio, sve do njene smrti), da se zalagao za prava homoseksualaca još u Titovo vreme, i da je talentovan crtač – o čemu svedoči i samostalna izložba karikatura upriličena krajem 2009. godine u Muzeju pozorišne umetnosti.

– Za rodnu Kikindu vezuju me veoma protivurečne uspomene. Ne idealizujem svoje detinjstvo. Nemam ni razloga. Od 1931, kad sam rođen, i kasnije, po dolasku na studije u Beograd 1950. godine, meni i savremenicima desilo se toliko dramatičnih događaja… U privatnom životu takođe urušavanja. Neslaganje naravi između moje majke i oca, razlika u društvenom poreklu: otac iz siromašne gradske porodice, a majka iz visoke buržoazije – priča Ćirilov.

U takvoj stvarnosti, usamljeni jedinac, nejak i nevičan lopti, svoju je malu sreću odživljavao u nestvarnosti stripova o Mikiju Mausu i Popaju, ili u „Zlatnim knjigama” iz najrazličitijih oblasti. Na osnovu jedne od njih je priređivao susedima i rođacima svoje prve „monodramske” pozorišne predstave – uglavnom sa lutkama od kartona koje je sam pravio.

Levičar poreklom iz „gospoštije”

– Baka po ocu moje majke, Sofija, bila je od Dunđerskih. Zapamtio sam je kad sam dolazio u Novi Sad. Živela je kod naših rođaka Iskruljevih, u zgradi preko puta mog današnjeg izdavača „Prometeja”. Zaticao bih je kako u svojim poznim 90-im godinama čita Tolstojev „Rat i mir”, ne pokazujući nikakav interes za bilo šta što se dešavalo u svetu i u našoj zemlji tih burnih godina. Čak nije znala da je njen sin (a moj deda apotekar) već davno bio umro! O njemu se tek povremeno raspitivala, ne čudeći se što se ne javlja. A nije bila izlapela, nego prosto takva. Kao i naša visoka buržoazija: hladna, ravnodušna i prema najbližima. Tada sam bio mladi levičar, nisam pričao o toj mojoj „tajnoj” vezi, niti me je ona zanimala, ali kad sam sazreo, zainteresovali su me i ti neki čudni geni. Moja majka, iako od Dunđerskih, nije mnogo volela te koje je zvala „gospoštijom”. Ja sam, dakle, bio na njenom tragu i donekle takav ostao – ispoveda se naš domaćin.

Njegova velika pozorišna pustolovina počela je kad je, kao student filozofije koji je već tada pisao pozorišne kritike za „Student”, dolazio u Novi Sad na prva Sterijina pozorja, sedeći na zadnjem sedištu nečijeg motocikla.

– Pesnik i predratni nadrealista Milan Dedinac, tada umetnički direktor JDP, zapazio je te moje kritike u „Studentu”. Kako na Pozorišnoj akademiji još nije postojao odsek za dramaturgiju, Dedinac je smatrao da pozorište samo mora sebi da stvori dramaturga. I zadužio je mladog reditelja Miroslava Belovića da me pronađe i uvede u svet teatra. Dolazio sam na probe JDP i iz poslednjeg reda partera gledao kako se rađaju predstave „Na dnu”, „Mirandolina”, „Fedra”.

Belović mi je davao neku vrstu privatnih časova iz tajni pozorišne umetnosti. Bio je dobro potkovan o ruskom pozorištu (kao student režije u Moskvi), pratio je Šekspirov festival u Stratfordu, tako je znao pozorište i Istoka i Zapada. Kasnije smo „četvororučno” pisali drame. Našeg prvenca „Soba za četvoricu” režirao je Belović u Akademskom i u Zagrebačkom dramskom pozorištu na predlog velikog pozorišnog maga Branka Gavele. Na maloj sceni JDP odigrana je naša drama „Dom tišine”, a u „Bošku Buhi” su postavljene predstave „Bajka o bojama” i „Begunci” – nabraja Ćirilov.

Erotika je isključivo stvar intime

Njegovi poduhvati u pozorištu su, smatra, dosta dobro prošli. Pomalo se stidi pohvala čak i za neke bitne poteze, kao što je Bitef, ili podizanje na najviši nivo teatra JDP kad je bio na njegovom čelu poslednjih petnaest godina prošlog stoleća. „Težio sam nekoj, čini mi se, srećnoj kombinaciji novih tendencija u svetskom pozorištu i tradicije tog teatra koja je, kao i sama zgrada, bila bliska predratnoj srpskoj moderni”, objašnjava.

– Iako je dotle nisam ni tražio ni očekivao, podrška mi je bila bitna kad je pokrenut Bitef, taj najsmeliji poduhvat u mom i životu Mire Trailović, jer je bila reč o prodoru u do tada nepoznato novo. Bila je značajna i specijalna nagrada Evropske unije Bitefu za hrabrost da se istraje uprkos okolnostima – kaže istaknuti dramaturg.

Što se tiče nepovoljnih komentara iz erotske sfere, kaže Ćirilov, oni nikad nisu prelazili granicu koja bi ga ugrozila.

– Možda me naša javnost ostavlja na miru, jer stojim na stanovištu da niko, bez obzira na erotsku orijentaciju, ne treba da je stavlja u prvi plan. Evropska civilizacija se opredelila za mudar princip da ona ostane što više lična intima. Takođe je smisao da se nadgradnja erosa potraži u oplemenjenoj ljubavi, kao poetskoj strani ljudske ličnosti. I tako treba da bude. Osim u trenucima velike borbe za slobode, kakva se desila oko prevratničke 1968. godine i kad se dogodila seksualna revolucija koja je značila slobodu za sve. Bar u principu. Evo ja i sada namerno ne zovem sve o čemu sada govorim pravim imenom, dosledan svom principu! – okoliša naš sagovornik.

Jovan Ćirilov je poznavao, družio se i sarađivao sa mnogim znamenitim domaćim i stranim ličnostima iz sveta pozorišta, filma, književnosti, slikarstva, politike… Više od tri stotine njih je smestio u knjigu ličnih zapisa i anegdota. Koji su od njih na njega najviše uticali?

– Filozofija Žan-Pola Sartra, na čijoj dramaturgiji sam diplomirao i kasnije imao sreću da ga sretnem. Najveći intelektualac u jugoslovenskom teatru, legendarni Branko Gavela koji je, kao i ja, diplomirao filozofiju a posvetio se teatru, bio je reditelj i pozorišni animator. Na mene su uticali i mlađi od mene, pre svega Zoran Jovanović, osnivač, pisac i reditelj romskog teatra „Suno e Romengo”. Borka Pavićević, koja ima u svojoj prirodi primernu izdržljivost kad je u pitanju kritičnost i pravedni društveni angažman koji iz toga sledi, čemu ja težim i kad ne uspevam. Anja Suša, senzibilna, obrazovana i pametna, a još i lepa! Ima poseban smisao za ono što se značajno rađa negde u svetu teatra. Osvežavajuća je saradnja sa njom na selekciji Bitefa – nabraja Ćirilov.

Naročito se smatra srećnim što je u životu imao priliku da često biva sa dvema istinskim veličinama naših prostora i vremena, Ivom Andrićem i Miroslavom Krležom.

– Imali su sposobnost da svakog trenutka budu na visini svoje reputacije. A bili su veoma različiti, čak dijametralno suprotni. Andrić uzdržan i rezervisan, ali uvek spreman da vam ispriča neko svoje bitno intelektualno iskustvo. Krleža ekstrovertan, sposoban da se emotivno izloži u ličnom kontaktu i otvoreno pokaže svoju ljutnju, ali i simpatiju. Lakše je bilo sa Krležom, nego sa Andrićem.

Dušan Makavejev, moj dugogodišnji prijatelj, možda jedini poseduje istinski „tač”genijalca od svih sa kojim sam drugovao (naročito za vreme studija). Sad se malo viđamo, jer je retko u Beogradu sa svojom sjajnom Bojanom, „kritičarkom svega postojećeg”.

Životni prijatelji su mi bili Dragoslav Srejović i Mira Trailović, sa nepogrešivom intuicijom (on za nauku, ona za umetnost) i neskrivenim darom za prijateljstvo, i Slobodan Selenić, sa težnjom za prijateljstvom koje nije umeo da ostvari na potpun i skladan način, jer se bojao svojih emocija… Lela Žunić mi je prijateljica i lektor iz davnih dana; od nje čovek može svašta da nauči o dobroj i pravilnoj reči i rečenici. U poslednje vreme se iz mladosti vratio u moj život Lale Đurić, slikar iz Njujorka. Nema čoveka veće moći zapažanja i sa većim darom za prijateljstvo i za humane akcije, kad su u pitanju mladi talenti – priča Ćirilov.

Sada se, dodaje, druži i sa Nedom Arnerić, „najveselijim pesimistom”, i Radom Đuričin, „najskeptičnijim optimistom” u bližoj i daljoj okolini, a njegovo prijateljstvo sa najdužim stažom je sa Mirom Bakovljev (rođenom Marković) a danas i sa njenim suprugom Miletom.

– To je najradoznaliji čovek koga znam, osim mene! – kaže Ćirilov.

Zahvaljujući svojoj neutaživoj intelektualnoj radoznalosti, enciklopedijskom obrazovanju (pored ostalog govori nemački, engleski, francuski i italijanski jezik, a proučavao je i kineski), otvorenosti za nove ideje i nove ljude, silovitoj energiji koja ne posustaje ni u 80. godini života, ali i dobrom zdravlju koje ga je, uprkos krhkoj pojavi, pratilo svih ovih decenija, Ćirilov je mnogo toga uradio i postigao, možda i više nego što bi mu sledovalo u nekom kosmičkom poretku stvari. Pa ipak, kaže, još nije istrošena njegova „lista želja”. Najobimniji mu je plan da sastavi prvi Srpski etimološki rečnik, koji nemamo. Time se bavi svaki dan po malo (ili mnogo). Među neostvarenim planovima je i da postavi na scenu Belovićev „Izlet u Rusiju” – što će, izgleda, najzad i učiniti u saradnji sa Borkom Pavićević.

-------------------------------------------------

Mala velika dostignuća

Upornost Jovana Ćirilova da ostvari ono što smatra važnim za svoju sredinu, svoj grad, svoj maternji jezik ili umetnost kojoj se posvetio, već je legendarna. On tvrdi da možda nije lako, ali je uvek moguće izmeniti neke „sitnice koje život znače”:

– Kao strasni jezički čistunac ponosit sam što sam uspeo naše medije i političare da uverim da ruski termin Južni potok po naški ne znači potok, već Južni tok. Kadgod ovih dana čujem kako svi ispravno kažu Južni tok, osetim neku prijatnost. Takođe sam uspeo da umesto kolonijalnog naziva grada Bombaja pređemo na onaj tačan, koji Indija upotrebljava, Mumbaj (u tom slučaju ne važi pravilo pridržavanja davno uvreženog imena, kao na primer Beč umesto Vin). Jako me ljuti, kao i dr Ivana Klajna, što u poslednje vreme, zbog dizela i „dizelaša”, Diseldorf bez razloga postade Dizeldorf. Teško ide da ubedim naše medije da je pravilno reći Soros (na Zapadu) ili Šoroš (po mađarskom originalu), a nikako polovično Soroš.

Zahvaljujući tome što je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas imao sluha za kritiku i predloge (a išli su preko mojih napisa u štampi), uskoro će na Bulevaru kralja Aleksandra procvetati platani, umesto nekog tankolistog drveća, a vraćeni su i naši bukinisti na Studentski trg, sa perspektivom da dobiju od Starog grada boksove, što će, naravno, biti kulturnije nego knjige po asfaltu.