I termoelektrane i nuklearke

Neophodno je, posle teksta dr Branislava Simonovića (7. april) o termoelektranama i nuklearkama, eliminisati dileme pred koje su stavljeni čitaoci. Zato, evo nekih činjenica.

Poznato je da svi energetski izvori utiču na okolinu, pa je i to jedan od kriterijuma za planiranje strategije razvoja energetike. Pri tome se uglavnom radi o različitoj prirodi tog uticaja, pa je neophodno uvesti parametre za realno poređenje.

Termoelektrane sagorevaju ugalj, koji najčešće ima viši sadržaj uranijuma nego što to ima zemlja oko elektrane. Naš lignit ima dva do tri puta više uranijuma od uobičajenog uglja u Nemačkoj i SAD (naši ligniti sadrže oko šest grama uranijuma po toni, oko osam grama torijuma i oko osam kilograma kalijuma). U pepelu je koncentracija uranijuma i torijuma još nekoliko puta veća. Prema izveštajima instituta „Vinča“ i „Karajović“, pepeo sagorelog lignita „TE Kolubara“ i Termoelektrane „Nikola Tesla“ u Obrenovcu sadrži 80–160 Bq/kg radioaktivnog kalijuma, 35–50 Bq/kg uranijuma i 30–38 Bq/kg torijuma. Zbog toga u okolini termoelektrana u blizini Beograda postoji povećanje zračenja za dva do pet odsto u odnosu na prirodni nivo.

Taj nivo povećanja se ne može direktno meriti, jer je zamaskiran fluktuacijama prirodnog fona. Za potrebe analize uticaja termoelektrane na okolinu nisu potrebna tačna merenja tih nivoa dodatne doze, kao što je dovoljan i podatak iz merenja sastava pepela, šljake i uglja, da rezultati ne odstupaju bitno od sličnih rezultata u svetu (kako to navodi dr Simonović). Ipak, davno su poznati rezultati merenja naših lignita, koji pokazuju da je njegov sadržaj uranijuma znatno veći nego kod kamenog uglja u svetu.

Postoje egzaktne metode za poređenje uticaja termoelektrana i nuklearnih elektrana na okolinu, zasnovane na potrebnim količinama vazduha za razblaženje efluenata ispod dozvoljenog nivoa i u odnosu na prirodni fon. Ovakvi proračuni pokazuju da je uticaj TE najmanje 100 puta veći nego što je to uticaj NE, a neki globalni parametri, uz uključivanje i efekata drugih otrovnih materija u uglju, pokazuju i milion puta nepovoljniji odnos. Globalni monitoring okoline u Srbiji je na jako niskom nivou u odnosu na druge evropske zemlje, ali to ne može biti opravdanje za nepoznavanje ovih činjenica. U svetu se meri i radiološki uticaj termoelektrana i on jasno pokazuje da se radi o nivoima povišenja doze, koji su veoma mali u odnosu na dozvoljeni nivo, ali su višestruko iznad nivoa doza u okolini nuklearke (i više od hiljadu puta na mestima maksimuma).

Važno je eliminisati razloge za uznemirenje građana. Navedene činjenice ne znače da su termoelektrane radiološki opasne, već samo da je njihov uticaj na okolinu višestruko veći od uticaja nuklearki. Uz uračunavanje drugih oblika zagađenja okoline, koji ne postoje kod nuklearke, uticaj termoelektrane na okolinu dobija još višestruko nepovoljniji nivo u odnosu na nuklearku. Ovome pitanju je posvećen ogroman broj naučnih i stručnih radova.

Što se tiče korišćenja pepela iz termoelektrana u betonu i šljaka blokovima, analize iz literature, kao i moji publikovani proračuni, pokazuju da stanovanje u takvoj zgradi može dovesti do osetnog povećanja godišnje doze usled udisanja radona i drugih gasovitih produkata raspada uranijuma iz pepela. To povećanje može dostići i 30 odsto od nivoa godišnje doze iz prirode. Zato se pepeo iz elektrana u svetu sve više koristi samo kod betona na otvorenom prostoru (autoputevi i slično).

Proizvodnja histerije protiv nuklearki nije dobar put za planiranje razvoja energetike. Srbiji su neophodne postojeće hidroelektrane, neophodne su joj nove termoelektrane na lignit, ali su i nuklearke nezaobilazne. Realni argumenti za energetiku na bazi vetrenjača i solarne energije ne postoje, ma koliko one delovale privlačno. Ovi slabo efikasni i vrlo nestabilni izvori se uz veliku muku i po veoma visokoj ceni eksperimentalno razvijaju u veoma bogatim zemljama i neminovno će biti vrlo ograničeno primenljivi.

Višegodišnji saradnik Instituta „Vinča“ (sada u penziji)