Nastup praćen ovacijama

Veliki muzički događaj, nesvakidašnji susret sa jednim od najboljih evropskih orkestara današnjice odvijao se u polupraznoj sali „Sava centra”, pa je povremeno bilo neprijatno onima koji su došli zbog onih koji nisu. Sasvim je ovom prilikom zakazala organizacija Jugokoncerta. A imalo je šta da se čuje, da se pamti i nauči zauvek.

U klasično koncipiranom programu sa uvertirom na početku (List, Hamlet), koncertom u nastavku prvog dela (Brams, Dvostruki koncert za violinu i violončelo u a molu op. 102) i sa simfonijom u drugom delu (Šuman, Prva simfonija u Be duru, op. 38, „Prolećna”) koncert je u potpunosti bio okrenut najširim slojevima publike. Nije nudio izazove u programskom smislu niti pravio iskorake, držeći se „tvrdog” romantizma. I dirigentu Džonu Akselrodu i solistima bliska je i najsavremenija muzika kojoj se često posvećuju.

No, slušali smo upravo „školski čas” dobrog simfonijskog izvođenja standardnog repertoara, bez ikakvih izleta u novo i neočekivano, sa neverovatno preciznom i do kraja doteranom svakom partiturom i neobičnim stilom dirigovanja Akselroda koji se ogleda u preciznosti ali i u verovanju u ansambl da sve što mimikom, obrvom i malim gestom najavi, biće višestruko shvaćeno i uzvraćeno od strane muzičara u orkestru.

Ne bismo bili uskraćeni i da nismo čuli uvertiru Hamlet F. Lista na početku, ali su zato dvoje izvanrednih mladih solista u izvođenju Bramsovog koncerta pokazali savršenstvo u plemenitosti zvuka, u lepoti vajanja fraza u decentnosti, u stilu i načinu koji ne trpi grubost. Takvom utisku doprineli su izvanredni Stradivarijusovi instrumenti na kojima su svirali Vivijane Hagner i Danđulo Išizaka, kojima pri malo snažnijem pritisku pucaju žice, pa smo prisustvovali menjanju violončela usred prvog stava bez zaustavljanja muzičkog toka, zatim pauzi posle prvog stava i nastavku koncerta isto tako nadahnuto i virtuozno kao što je bio i njegov početak. Tako dobro međusobno zvučno usaglašeni solisti imali su potpunu podršku orkestra koji ni u jednom momentu nije gušio njihovo filigransko tkanje, što je u Bramsovim koncertima skoro neverovatno.

Izvođenje Šumanove „Prolećne” simfonije bio je pravi muzički praznik. Svaki stav bio je uobličen do umekšavanja i utišavanja zvuka u pijanisimu kako bi gradacije bile logične i u velikim uzletima, ali nikada preterane i grube. Oplemenjeni Šuman, shvaćen kao izraz romantičarske uznesenosti, lirike i evokacije prirode, osvetlio je simfonizam autora na poseban način zahvaljujući umešnosti, kombinaciji racionalnog, meditativnog i poletnog u interpretaciji dirigenta Akselroda.

Nastup Drezdenske filharmonije praćen je ovacijama publike.