Zrenjaninski toplovod završio na otpadu

Zrenjanin – Već gotovo dve i po decenije, otkako su podignuti, cevovodi za prenos industrijske pare stoje prazni. Danas se ispostavlja da su džabe pravljeni jer u funkciji nikada neće ni biti. Iako nema tačnih podataka koliko je novca uloženo u ovu promašenu investiciju, procenjuje se da je do sada ona koštala najmanje tri miliona evra. U međuvremenu su kradljivci potpuno očerupali skupe aluminijumske limove na celoj trasi. U decenijama opšteg bezvlašća na periferiji grada niko ih nije ni sprečavao, a onda je procvetao i biznis sekundarnim sirovinama. Kradljivci su sada već ušli u krug zrenjaninske „Termoelektrane – toplane”. Ipak, stručnjaci kažu da u vreme gradnje toplovod nije bio promašena investicija, odnosno da se to tada nije moglo znati.

Parovod, sa oko 40 kilometara čeličnih cevi iz uvoza, velikom količinom gvožđa ugrađenog u nosače i sa limom kojim je obavijena izolacija , napravljen je po gradnji TE–TO. Povodom ukazivanja na „slučaj zrenjaninskog parovoda” novinari su pisali  da su cevi postavljene „od pokrajinskih para”, a sa ambicijom da se parom i vrelom vodom snabdevaju sve ovdašnje fabrike, te da se pre skoro četvrt veka videlo da je reč o pukom rasipništvu, bahatom trošenju društvenih para i promašenoj investiciji. Krađe su učestale u proteklih desetak godina, od kada je procvetao posao sa sekundarnim sirovinama, odnosno sa otpadnim metalom. Ukazuje se i na to da bi čelične cevi mogle da se koriste, na primer, za svaku buduću obnovu toplovoda u gradu, a „debelo” bi se zaradilo i prodajom gvozdene, noseće konstrukcije i lima.

– Čudim se da su novinari, koji su i tada radili, tek nakon 25 godina primetili da je reč o promašenoj investiciji ili o tome do sada nisu hteli ili smeli da pišu. Ne zameram im jer u to vreme se nikako nije moglo ni pretpostaviti da cevi neće biti u funkciji – kaže mašinski inženjer Aleksandar Krestić, svojevremeno direktor TE–TO i ističe da mnogi danas zanemaruju da je TE–TO građena pre svega za proizvodnju toplotne energije, za zagrevanje vode koja se šalje do radijatora i za takozvanu industrijsku paru za tadašnje i buduće fabrike. – Električna energija joj je nusproizvod i u tom segmentu nju zovu vršnom elektranom, odnosno planirano je da struju isporučuje samo kada je na tržištu njena nestašica. Sav novac ulagao je EPS, a angažovan je češki graditelj i njihov rad plaćan je kliringom, odnosno izvozom naše robe – veli Krestić i objašnjava da širenje mreže toplovoda, nakon izgradnje fabrike, niko nije dovodio u pitanje, a da je grad davao tome podršku, zato što se širenjem cevovoda priključivali novi potrošači, a gasile su se mnogobrojne kotlarnice od kojih po zimi deca nisu mogla da dišu.– S druge strane, nastavlja Krestić, postignut je konsenzus oko širenja parovoda prema fabrikama pa je tako on izgrađen prema industrijskoj zoni gde se pored ostalih nalaze „Šinvoz” , „Radijator” , „Dijamant” i Industrija tepiha „Proleter”.

Međutim, tada su nastali problemi jer je privreda ulazila u tešku recesiju. Fabrika tepiha je najpre grcala u problemima pa je potpuno stala. Uljara „Dijamant” nije htela da se priključi, i pravdajući se potrebom štednje, gradila sopstvenu kotlarnicu . Odustao je, i najveći potrošač pare – šećerana koja se takođe posle ugasila. Neke fabrike su podigle svoje kotlarnice pa je tako sporni toplovod ostao suv. – Kod podizanja toplovoda niko nije ni pomislio da se na njega neće niko nakačiti. Zrenjanin je tada po industriji spadao u sam jugoslovenski vrh, a u proizvodnji hrane bio je lider – kaže Radiša Ilić, nekada pravnik u TE–TO, slažući se sa tim da to iz današnje perspektive drugačije izgleda.

Bilo kako bilo iz TE–TO u kojoj sada rade neki drugi ljudi stižu procene da više nema šansi da se iko priključi na parovod pa će na tone građevinskog materijala od gvožđa biti prodano livnicama, a za širokoprofilne cevi stručnjaci kažu da se mogu koristi za izgradnju novih vrelovoda na drugom mestu.

Đuro Đukić