Зрењанински топловод завршио на отпаду

Зрењанин – Већ готово две и по деценије, откако су подигнути, цевоводи за пренос индустријске паре стоје празни. Данас се испоставља да су џабе прављени јер у функцији никада неће ни бити. Иако нема тачних података колико је новца уложено у ову промашену инвестицију, процењује се да је до сада она коштала најмање три милиона евра. У међувремену су крадљивци потпуно очерупали скупе алуминијумске лимове на целој траси. У деценијама општег безвлашћа на периферији града нико их није ни спречавао, а онда је процветао и бизнис секундарним сировинама. Крадљивци су сада већ ушли у круг зрењанинске „Термоелектране – топлане”. Ипак, стручњаци кажу да у време градње топловод није био промашена инвестиција, односно да се то тада није могло знати.

Паровод, са око 40 километара челичних цеви из увоза, великом количином гвожђа уграђеног у носаче и са лимом којим је обавијена изолација , направљен је по градњи ТЕ–ТО. Поводом указивања на „случај зрењанинског паровода” новинари су писали  да су цеви постављене „од покрајинских пара”, а са амбицијом да се паром и врелом водом снабдевају све овдашње фабрике, те да се пре скоро четврт века видело да је реч о пуком расипништву, бахатом трошењу друштвених пара и промашеној инвестицији. Крађе су учестале у протеклих десетак година, од када је процветао посао са секундарним сировинама, односно са отпадним металом. Указује се и на то да би челичне цеви могле да се користе, на пример, за сваку будућу обнову топловода у граду, а „дебело” би се зарадило и продајом гвоздене, носеће конструкције и лима.

– Чудим се да су новинари, који су и тада радили, тек након 25 година приметили да је реч о промашеној инвестицији или о томе до сада нису хтели или смели да пишу. Не замерам им јер у то време се никако није могло ни претпоставити да цеви неће бити у функцији – каже машински инжењер Александар Крестић, својевремено директор ТЕ–ТО и истиче да многи данас занемарују да је ТЕ–ТО грађена пре свега за производњу топлотне енергије, за загревање воде која се шаље до радијатора и за такозвану индустријску пару за тадашње и будуће фабрике. – Електрична енергија јој је нуспроизвод и у том сегменту њу зову вршном електраном, односно планирано је да струју испоручује само када је на тржишту њена несташица. Сав новац улагао је ЕПС, а ангажован је чешки градитељ и њихов рад плаћан је клирингом, односно извозом наше робе – вели Крестић и објашњава да ширење мреже топловода, након изградње фабрике, нико није доводио у питање, а да је град давао томе подршку, зато што се ширењем цевовода прикључивали нови потрошачи, а гасиле су се многобројне котларнице од којих по зими деца нису могла да дишу.– С друге стране, наставља Крестић, постигнут је консензус око ширења паровода према фабрикама па је тако он изграђен према индустријској зони где се поред осталих налазе „Шинвоз” , „Радијатор” , „Дијамант” и Индустрија тепиха „Пролетер”.

Међутим, тада су настали проблеми јер је привреда улазила у тешку рецесију. Фабрика тепиха је најпре грцала у проблемима па је потпуно стала. Уљара „Дијамант” није хтела да се прикључи, и правдајући се потребом штедње, градила сопствену котларницу . Одустао је, и највећи потрошач паре – шећерана која се такође после угасила. Неке фабрике су подигле своје котларнице па је тако спорни топловод остао сув. – Код подизања топловода нико није ни помислио да се на њега неће нико накачити. Зрењанин је тада по индустрији спадао у сам југословенски врх, а у производњи хране био је лидер – каже Радиша Илић, некада правник у ТЕ–ТО, слажући се са тим да то из данашње перспективе другачије изгледа.

Било како било из ТЕ–ТО у којој сада раде неки други људи стижу процене да више нема шанси да се ико прикључи на паровод па ће на тоне грађевинског материјала од гвожђа бити продано ливницама, а за широкопрофилне цеви стручњаци кажу да се могу користи за изградњу нових вреловода на другом месту.

Ђуро Ђукић