Baba i uštipci

U času kad nastaju ovi redovi (ponedeljak, 11 časova) ne nazire se rasplet i kraj: koliko će sati i dana Tomislav Nikolić da izdrži bez hrane i pića?

Nema ni znakova da će Boris Tadić da popusti, da se smiluje i spreči tragičan rasplet ovog čina, koji podseća na obaranje ruke za kafanskim stolom. Samo, ulog je mnogo veći od „runde pića za sve goste u lokalu“.

To rivali znaju i zato su uporni.

Tomin štrajk ima razvojnu liniju koja je počela 2009. godine. Nije prošla ni godina otkako je Mirko Cvetković postao premijer, a Aleksandar Vučić je krajem te 2009. istupio sa zahtevom da se raspišu prevremeni izbori. Zahtev je, potom, ponavljan više puta ali vladajućoj koaliciji, koja i danas ima, kakvu-takvu, većinu, nije bilo ni na kraj pameti da ga ozbiljno uzme u obzir. Pritisak je nastavljen početkom ove godine: Nikolić je upozorio da će, u znak protesta, da sedi sa pristašama na komadu stiropora. Ovaj izolacioni materijal mnogima nije poznat, pa ne bi bili, posebno, zadivljeni takvim podvigom. Otuda je pritisak dobio nov, vrhunski, dramatičan izraz: „Ili izbori ili moj život!” Nikolić se zarekao da neće da odustane. Ceniće njegovo žrtvovanje da izazove samilost običnog sveta – birača, da stekne auru mučenika, pojača pritisak i, na kraju, gane i samog Tadića.

Boris Tadić je stavio do znanja: neće biti izbora pre nego što Srbija postane kandidat za prijem u EU! To je razumljiv stav čoveka koji se takođe zarekao i posvetio svom cilju. On ne želi da neko drugi kapitalizuje i žanje ono što je on (po)sejao i na čemu je radio nekoliko godina, zanemarujući druge, mnogo preče, poslove od kojih narod živi...

Njegovo nepristajanje na ucenu počiva na proceni da će, posle kandidatskog statusa, da se obnove i porastu simpatije i biračka naklonost prema Demokratskoj stranci, čiji je ugled vidno srozan. Opao je, jer je on izabrao za premijera svog čoveka, čiji je učinak niži od očekivanog. I, još više: nesaglasan predizbornim obećanjima. Ne poriče da Srbija grca pod teretom nezaposlenosti, siromaštva, pada kupovne moći, inflacije, ali to objašnjava i globalnom krizom. Vučić i „naprednjaci”ovoj listi dodaju i „neviđenu korupciju”, lopovluk...

Tomin štrajk me podsetio na izreku: „Ko o čemu – baba o uštipcima!” Baba samo njih ima na pameti! Nikako da zaboravi vreme kad je bila mlađana devojana, koju je majka hranila tom poslasticom!

Nikolić zato odbija uobičajenu, svakodnevnu hranu. Čak ni vodu neće, jer se uželeo poslastice, koje odavno nema na jelovniku: vlasti!

Njemu se prosto „prijelo” vlasti! Želi da ponovo, posle 12 godina (!), okusi slast, kakvu je uživao kao potpredsednik Vlade Srbije, zajedno sa Vojom Šešeljom u vladi Mirka Marjanovića, sve do njenog pada, oktobra 2000. godine. Bilo im je lepo ali i oni su (su)odgovorni za neuspeh pregovora u Rambujeu, potonje bombardovanje Beograda i gradova Srbije, pogibiju nedužnih građana i privremeni gubitak Kosova...

Aleksandar Vučić, kome je prvo radno mesto u životu bilo – ministar za informacije (upamćen kao najgori u istoriji štampe Srbije!) javno se pravda: „Mi smo bili samo manjinski partner u vladi”. Tobože bez uticaja pa, prema tome, i nevini! U njegovu priču mogla bi da poveruju mala deca ili vatrene radikalsko-naprednjačke pristaše ali ne i ozbiljni hroničari i analitičari.

Nikoliću nije prijatno da se seća svog (neocenjenog i nekažnjenog) vladarskog učinka. Ali ima prilično građana Srbije, koji su trpeli – i platili ceh. Oni nisu zaboravili! Naslućuju šta bi se dogodilo, ako se vlasti ponovo dokopa Toma, sa svojom družinom.

Uzdržavam se od prognoze kako će da se okonča Tomin štrajk: ko će da nadjača, a ko da popusti? Ali jedno je izvesno: čija ruka padne na sto – neće dobiti izbore...

Novinar