Moskva, jedna nedelja u martu

Još uvek u pižami uz jutarnju kafu slušam emisiju “Govorimo ruski” na radio stanici “Eho Moskve”, jednoj od preko 50 moskovskih kratkotalasnih radiostanica. “Eho Moskve” okuplja sjajnu ekipu novinara, i jedna je od retkih na kojoj se otvoreno govori o slabostima ruskog društva i greškama, kako vlasti, tako i opozicije.

Na njihovim talasima možete čuti interesantne govornike, ozbiljne analize ekonomske i političke situacije u Rusiji i svetu, zanimljive emisije iz kulture ili istorije, dobru muziku. Emisiju “Govorimo ruski” vode dve žene, od kojih je jedna lingvista.

U toku jednog sata one nas podsećaju na lepe, stare reči koje polako nestaju iz ruskog, a takođe na nove, koje postaju sastavni deo savremenog jezika, objašnjavaju poreklo reči i pojmova, ukazuju na nepotrebne, dosadne poštapalice koje kvare naš govor.

Slušaoci se uključuju i lamentiraju nad sudbinom ruskog jezika kome predviđaju mračnu budućnost, jer “danas mladi tako malo čitaju, rečnik im postaje sve siromašniji i jednostavniji, ubacuje se mnogo čudnih kovanica nastalih od engleskih reči i ruskih nastavaka , sva osećanja se izražavaju sa 2-3 reči, sve je “super” ili “kruto”, mnogo se psuje i koristi žargon kriminalaca ...”.

Posle neuspelih reformi školstva, mladi su sve manje pismeni, poslednjih godina je npr. u modi pravilo: “piši kao što govoriš” (mada, za razliku od srpskog, u ruskom jeziku to pravilo ne važi). Tako ćete u prepisci među mladima na internetu često videti reč koja je od 6 slova skraćena na svega tri ili se umesto slova o (kako je pravilno), piše a (kako se čuje u govornom jeziku).

Optimisti ne veruju u propast ruskog jezika i tvrde da je jezik živ organizam koji se menja, i kako je opstajao vekovima, tako će preživeti i naše vreme.

11:00

S mužem u šetnji u obližnjem parku. Moskva ima veliki broj parkova pa i čitavih šuma u okvirima grada. Imamo sreću da je u blizini naše kuće veliki park, jednako lep i zimi i leti. Moskva se kasno budi, pa nedeljom u ovo doba dana ima malo šetača, tek poneki deda i baka sa unukom u kolicima ili šetač sa svojim psom.

Rusi vole životinje, imam utisak da u Moskvi svaka druga kuća drži psa. Zbog čega su ljudi spremni da često u izuzetno malim, tesnim stanovima drže svoje ljubimce i deo svoje bedne penzije odvajaju za njihovu hranu i posete veterinaru? Da li im to pomaže da se osećaju bezbednijim u ogromnom gradu? Ili je to način da se savlada usamljenost?

Srećemo ljude koji donose u park hranu za ptice i veverice. Veverice su se toliko navikle na ljude da silaze s visokog drveća i jedu im iz ruke, a kad se najedu, brzim pokretima zatrpavaju lešnike ispod snega.

U centralnom delu parka – pripreme za današnji praznik, poslednji dan nedelje koja se zove Maslenica. To je praznik nastao još u paganskim vremenima, a zatim prihvaćen od pravoslavne crkve, slavi se poslednje nedelje pred početak uskršnjeg posta (slično Mardi gras na zapadu) .

U davnim vremenima ljudi su se ovim praznikom opraštali od neplodne, ledene zime i obeležavali početak novog životnog ciklusa. Mnogi običaji su se vremenom izgubili, ali je jedan ostao – tokom čitave nedelje peku se i naravno jedu palačinke (čuveni ruski “blini”). Najveseliji dan je nedelja, kada se pale velike, ružne lutke – strašila, koje simbolizuju zimu, ljudi igraju oko njih, pevaju, jedu palačinke, piju čaj (i još ponesto jače) .

13:00

Sa prijateljima iz Beograda idemo u bioskop. Uvek smo voleli dobre filmove, pa smo tradiciju odlaska u bioskop nastavili i u Rusiji. Uveče je u bioskopima gužva, treba ranije kupiti karte, mi najčešće idemo nedeljom oko podne kad je u sali ponekad svega nekoliko gledalaca, pa možemo da uživamo u filmu i ne dižemo se nekoliko puta sa svojih sedišta da bi propustili okasnele gledaoce (a ovde je kašnjenje – norma) i slušamo zvuke mobilnih telefona, ili šuškanje kesica sa kokicama.

U Moskvi ima verovatno preko stotinu bioskopa, i stalno se grade novi, “multipleksi” sa po nekoliko udobnih sala i sa odličnom tehnikom. Ono na šta se nikada nećemo do kraja naviknuti je običaj da se filmovi sinhronizuju na ruski jezik.

Iako to Rusi najčešće dobro rade, nama nikada nije isto uživanje slušati npr. Sofju Loren kako govori na italijanskom ili ruskom jeziku. Zato najčešće idemo u jedan od par bioskopa u centru grada, u kojima se filmovi daju u originalu. Danas gledamo film “Kraljev govor” i nekako mi ne ide da slušam članove britanske kraljevske porodice kako govore na ruskom . Šta mi se još ne sviđa - u većini bioskopa se vrte jedni te isti filmovi, među kojima mnogo akcionih (američkih ili ruskih). U bioskopima u kojima su filmovi u originalu i repertoar je bolji, pa se često mogu videti i mnogi interesantni evropski filmovi.

16:00

Sa prijateljima na ručku u malom turskom restoranu. Prijatna atmosfera, nenametljiva usluga, i jednostavna, ukusna hrana doprinose da provedemo lepo popodne. U Moskvi se danas stalno otvaraju novi restorani, zastupljene su sve svetske kuhinje, ali u velikom broju restorana cene su previsoke a atmosfera previše glamurozna ili uštogljena. Među Rusima je daleko najpopularnija japanska kuhinja,verovatno zbog velike zastupljenosti ribe i sličnosti ukusa.

18:00

Pokušaj da malo prošetamo po gradu je propao. Blatnjave ulice sa ostacima prljavog snega i leda i neprijatan vetar brzo nas teraju u najbliži kafić. On je pun mladih ljudi od kojih su mnogi svratili da se odmore posle obavljene kupovine. Nedeljom su u Moskvi sve radnje otvorene, pa oni koji preko cele nedelje rade najčešće iskoriste vikend za”šoping”. S jedne strane to je zgodno, ali s druge, nedostaje mi ona posebna tišina lenjih, nedeljnih popodneva. Za veliku većinu Rusa, čaj i dalje ostaje napitak broj jedan, iako poslednjih godina mladi sve više piju kafu. Pa ipak, nikad nisam čula izraz: “Hajdemo na kafu “, daleko je češći poziv da se popije šoljica čaja .

23:00

Dan završavam uz knjigu koju su mi nedavno poklonili za rođendan moji prijatelji. “Autoportret. Roman mog života“ je poslednja knjiga Vladimira Vojnoviča, poznatog pisca i bivšeg disidenta koji je za nas interesantan još i time što mu je otac srpskog porekla. Obim knjige pomalo obeshrabruje (više od 900 stranica), ali knjiga se čita lako, u njoj Vojnovič piše ne samo o sebi i svojoj porodici nego daje i izuzetno zanimljivu sliku svega što se dešavalo u SSSR i Rusiji u proteklih 80 godina.

Sutra .... sutra je početak nove radne nedelje.