I petice i potpetice

NIŠ – O tome koliko mislimo na svoju obuću, mogao bi da priča Dragan Golubović koji brine o obući Nišlija. Njegovu kvalifikovanost za tu temu potvrđuje i majstorsko pismo koje je dobio od ovdašnjeg Udruženja zanatlija i preduzetnika.

Ali, merodavan je on i za neke druge teme, jer mu je obućarstvo sporedno zanimanje. Dragan je učitelj, obućar i student. Zanimljiv spoj zanimanja koja nisu baš srodna. Ako neće o starim zanatima da brinu oni koji su bez posla i koji bi u njima mogli da nađu uhlebljenje, onda će to oni kojima, tako nam se čini, to nije baš neophodno.

Dragan je još 1984. godine završio Pedagošku akademiju u Aleksincu i počeo da radi kao učitelj, najpre u svom zavičaju u selima Crne Trave, a zatim u Nišu. On i supruga mu Biljana zaposlili su se u niškoj Osnovnoj školi "Ratko Vukićević". Ona je u međuvremenu završila fakultet i postala nastavnik razredne nastave, a i Dragan je student četvrte godine na Učiteljskom fakultetu u Leposaviću. Do diplome mu je ostalo još šest ispita. Kćerka Olivera je završila ekonomski fakultet i nedavno se zaposlila u banci, a sin Saša takođe studira ekonomiju.

– Pored dnevnika sam uvek imao i dodatni posao, jer sam želeo da obezbedim deci bolji život za koji je učiteljska plata nedovoljna. Dok sam bio mlad, radio sam građevinske poslove, a onda sam otvorio kafić u Draževcu kod Aleksinca, rodnom selu supruge. Kada je posao u kafiću počeo da posustaje, otvorio sam obućarsku radnju ovde, u Dušanovoj ulici. Nisam znao ništa o zanatu, pa sam primio majstor-Branislava od koga sam posao naučio za šest meseci, priča Dragan.

Zašto baš obućarstvo?

– Potičem iz zanatske porodice. Deda mi je bio pinter, stolar, kovač i zidar. Otac je bio građevinski preduzimač. Znači, zanatstvo mi nije strano. Poznavao sam bivšeg vlasnika ove radnje i kad je on ostario i nije mogao više da radi, ja sam radnju registrovao na svoje ime kao dopunsku delatnost. Zavoleo sam ovaj posao i ne nameravam da se povučem i kada uskoro steknem fakultetsku diplomu – kaže nesvakidašnji zanatlija.

U radnji mu često pomaže supruga, a da bi lakše usklađivao posao u školi i radnji, primio je i obućara Dejana sa kojim se menja po smenama. Kada je Dragan u školi, Dejan je u radnji. Čim školsko zvono označi kraj časa, Dragan odlaže dnevnik i hita u radnju gde ga čeka obućarski čekić.

Nišlije se, prema Draganovim rečima, obuvaju prema ukusu, standardu i modnim trendovima. Ali, novo nije uvek i najbolje, što potvrđuje ponuda Kineza kod kojih se oblačimo i obuvamo, ne zato što nam se njihova roba dopada, već zato što možemo da je kupimo. Nažalost, jevtino uvek ispadne skuplje. To shvatimo tek kad odnesemo cipele kod obućara čija je opravka skuplja od samih cipela.