И петице и потпетице

НИШ – О томе колико мислимо на своју обућу, могао би да прича Драган Голубовић који брине о обући Нишлија. Његову квалификованост за ту тему потврђује и мајсторско писмо које је добио од овдашњег Удружења занатлија и предузетника.

Али, меродаван је он и за неке друге теме, јер му је обућарство споредно занимање. Драган је учитељ, обућар и студент. Занимљив спој занимања која нису баш сродна. Ако неће о старим занатима да брину они који су без посла и који би у њима могли да нађу ухлебљење, онда ће то они којима, тако нам се чини, то није баш неопходно.

Драган је још 1984. године завршио Педагошку академију у Алексинцу и почео да ради као учитељ, најпре у свом завичају у селима Црне Траве, а затим у Нишу. Он и супруга му Биљана запослили су се у нишкој Основној школи "Ратко Вукићевић". Она је у међувремену завршила факултет и постала наставник разредне наставе, а и Драган је студент четврте године на Учитељском факултету у Лепосавићу. До дипломе му је остало још шест испита. Кћерка Оливера је завршила економски факултет и недавно се запослила у банци, а син Саша такође студира економију.

– Поред дневника сам увек имао и додатни посао, јер сам желео да обезбедим деци бољи живот за који је учитељска плата недовољна. Док сам био млад, радио сам грађевинске послове, а онда сам отворио кафић у Дражевцу код Алексинца, родном селу супруге. Када је посао у кафићу почео да посустаје, отворио сам обућарску радњу овде, у Душановој улици. Нисам знао ништа о занату, па сам примио мајстор-Бранислава од кога сам посао научио за шест месеци, прича Драган.

Зашто баш обућарство?

– Потичем из занатске породице. Деда ми је био пинтер, столар, ковач и зидар. Отац је био грађевински предузимач. Значи, занатство ми није страно. Познавао сам бившег власника ове радње и кад је он остарио и није могао више да ради, ја сам радњу регистровао на своје име као допунску делатност. Заволео сам овај посао и не намеравам да се повучем и када ускоро стекнем факултетску диплому – каже несвакидашњи занатлија.

У радњи му често помаже супруга, а да би лакше усклађивао посао у школи и радњи, примио је и обућара Дејана са којим се мења по сменама. Када је Драган у школи, Дејан је у радњи. Чим школско звоно означи крај часа, Драган одлаже дневник и хита у радњу где га чека обућарски чекић.

Нишлије се, према Драгановим речима, обувају према укусу, стандарду и модним трендовима. Али, ново није увек и најбоље, што потврђује понуда Кинеза код којих се облачимо и обувамо, не зато што нам се њихова роба допада, већ зато што можемо да је купимо. Нажалост, јевтино увек испадне скупље. То схватимо тек кад однесемо ципеле код обућара чија је оправка скупља од самих ципела.