Ne pevam politiku, pevam istinu

4. BELDOKS

Polako, korak po korak, Beldoks poprima obličje ozbiljnog festivala dugometražnog dokumentarnog filma, sve se sigurnije pozicionira na festivalskoj mapi naše zemlje i sve glasnije nagoveštava da se na ovu manifestaciju može i u budućnosti računati.

Ovogodišnje festivalsko izdanje počelo je gromoglasno, svetskom premijerom dugometražnog dokumentarnog filma „O Gringo”, baš naše, domaće proizvodnje, što je čin veoma podsticajan i za domaće filmske autore, ali i za ovu, u Srbiji, retku vrstu filma koju siromašna i neuređena srpska kinematografija ne neguje dovoljno.

Za gromoglasnost festivalskog početka, svakako je najzaslužniji glavni akter „O Gringa” – Dejan Rambo Petković, fudbaler koji vrhunac svoje karijere i slave nije doživeo u Srbiji,u kojoj je nekoliko sezona igrao za „Crvenu zvezdu”, već u zemlji Pelea, Zikoa, Ronalda i Ronaldinja – u Brazilu. Rambo je, dakle, za rubriku „Verovali ili ne” i to je naš poznati filmski reditelj Darko Bajić vrlo dobro iskoristio, načinivši punokrvni i uzbudljivi dokumentarac, ličnu istoriju sportiste i čoveka koji nije zaboravio ni svoje korene ni svoju zemlju, za čiju reprezentaciju nikada nije igrao. Ne znam da li je na ovakav, za Darka Bajića neuobičajen filmsko-autorski korak, kao inspiracija uticao Kusturičin film o Maradoni, ali je sigurno da je ovim fudbalskim avanturističkim filmom Bajić na domišljat način pokazao i dokazao da i mi zapravo imamo svog Maradonu (Ramba Petkovića), samo što ga nismo na vreme otkrili.

Među dokumentarcima sa beogradskog Beldoksa koji nisu za propuštanje, na prvom mestu je čileansko remek-delo, „Nostalgija za svetlošću” Patricija Guzmana. Film izuzetno snažne rediteljske vizije, koji o hiljadama nestalih u vreme Pinočeove diktature govori kroz krajnje neuobičajeno poetsko ukrštanje astronomije, politike i istorije, u pustinji Atakma koja u svojim nedrima sebično čuva ostatke stradalnika, ne ostavlja nikog ravnodušnim. Jedan stari nemački teleskop i grupa žena skrhanih patnjom za večnim gubitkom na istom su zadatku, u potrazi za svetlošću izgubljenih duša, u potrazi za odgovorima iz prošlosti.

Sadašnjost ne postoji, svi pojmovi iz sadašnjosti izgrađeni su na istoriji svetlosti, a Patricio Guzman čini svoj film nadrealnim izvlačeći u prvi plan vezu između astronoma i onih koji tragaju za kostima voljenih, dosežući do najdubljih pitanja o svemiru i ljudskom postojanju. Rediteljsko eksperimentisanje sa svetlom je fascinantno, odnos prošlosti i budućnosti pun je mistične simbolike, a gledaočev emotivni i mentalni angažman u spontano uzlaznoj liniji sve do samog kraja ovog izuzetnog filma.

Filmskim sladokuscima svakako će biti drag i film „Mama Afrika” finskog filmskog „nestaška” Mike Kaurismakija, dinamično sročena i uobličena biografija južnoafričke pevačice Miriam Makebi (1932–2008), muzičke ikone ilegende, humaniste i velikog borca protiv aparthejda. Kaurismaki je u ovom filmu sabrao sve, od najsitnijih biografskih detalja, impresivnog televizijskog materijala iz serijala posvećenih ovoj pevačici božanskog glasa, njene političke aktivnosti, njene snage kojom je zarobila čitav svet, do njenih hitova(nezaboravna hit-pesma „Pata, pata”). Sve je tu, čak i čuvena izjava Miriam Makebi izrečena na jednom od njenih poslednjih koncerata: „Kažu da stalno pevam neku politiku, ali ja ne pevam politiku, ja pevam istinu”...

Ni „Berzak”, debitantsko delo Mantasa Kvadaravicijusa nije za propuštanje, jer je reč o emotivno snažnoj, postratnoj čečenskoj priči, dokumentarnoj psihološkoj drami, koja otvara pitanja praga između živih i mrtvih. Autor je film posvetio svim žrtvama brutalnog stradanja, i onima koji su u ratu izgubili život i onima koji su nestali zauvek,da im se ne zna sudbina, a najviše onima koji danonoćno tragaju za odgovorima i uzrocima svoje nesreće – porodicama koje lelujaju između sveta živih i sveta mrtvih.

I dokumentarni film „Hodorkovski” valja gledati, ali ne zato što je autor Kiril Tuši u njemu dosegao visoke umetničke vrednosti, većzato što fascinira njegova istraživačka energija, kojom je uobličio portret nekadašnjeg ruskog naftnog oligarha a sadašnjeg stanovnika sibirskog zatvora – Mihaila Hodorkovskog. Nudeći ujedno i sudar više vizija o ovoj neobičnoj, kameleonskoj ličnosti, analitične intervjue i portrete kompetentnih sagovornika, svedoka i porodice, autor postepeno stvara višedimenzionalnu sliku Hodorkovskog, koji se kao svetski neumoljivi tajkun provlačio kroz sve strukture vlasti u Rusiji, od Gorbačova, Jeljcina pa sve do Putina i Medvedeva, sve dok Putin, čvrsto odgovarajući na izazove Hodorkovskog, jednom nije izgovorio da je dosta i da je kraj.