Не певам политику, певам истину

4. БЕЛДОКС

Полако, корак по корак, Белдокс поприма обличје озбиљног фестивала дугометражног документарног филма, све се сигурније позиционира на фестивалској мапи наше земље и све гласније наговештава да се на ову манифестацију може и у будућности рачунати.

Овогодишње фестивалско издање почело је громогласно, светском премијером дугометражног документарног филма „О Гринго”, баш наше, домаће производње, што је чин веома подстицајан и за домаће филмске ауторе, али и за ову, у Србији, ретку врсту филма коју сиромашна и неуређена српска кинематографија не негује довољно.

За громогласност фестивалског почетка, свакако је најзаслужнији главни актер „О Гринга” – Дејан Рамбо Петковић, фудбалер који врхунац своје каријере и славе није доживео у Србији,у којој је неколико сезона играо за „Црвену звезду”, већ у земљи Пелеа, Зикоа, Роналда и Роналдиња – у Бразилу. Рамбо је, дакле, за рубрику „Веровали или не” и то је наш познати филмски редитељ Дарко Бајић врло добро искористио, начинивши пунокрвни и узбудљиви документарац, личну историју спортисте и човека који није заборавио ни своје корене ни своју земљу, за чију репрезентацију никада није играо. Не знам да ли је на овакав, за Дарка Бајића неуобичајен филмско-ауторски корак, као инспирација утицао Кустуричин филм о Марадони, али је сигурно да је овим фудбалским авантуристичким филмом Бајић на домишљат начин показао и доказао да и ми заправо имамо свог Марадону (Рамба Петковића), само што га нисмо на време открили.

Међу документарцима са београдског Белдокса који нису за пропуштање, на првом месту је чилеанско ремек-дело, „Носталгија за светлошћу” Патриција Гузмана. Филм изузетно снажне редитељске визије, који о хиљадама несталих у време Пиночеове диктатуре говори кроз крајње неуобичајено поетско укрштање астрономије, политике и историје, у пустињи Атакма која у својим недрима себично чува остатке страдалника, не оставља никог равнодушним. Један стари немачки телескоп и група жена скрханих патњом за вечним губитком на истом су задатку, у потрази за светлошћу изгубљених душа, у потрази за одговорима из прошлости.

Садашњост не постоји, сви појмови из садашњости изграђени су на историји светлости, а Патрицио Гузман чини свој филм надреалним извлачећи у први план везу између астронома и оних који трагају за костима вољених, досежући до најдубљих питања о свемиру и људском постојању. Редитељско експериментисање са светлом је фасцинантно, однос прошлости и будућности пун је мистичне симболике, а гледаочев емотивни и ментални ангажман у спонтано узлазној линији све до самог краја овог изузетног филма.

Филмским сладокусцима свакако ће бити драг и филм „Мама Африка” финског филмског „несташка” Мике Каурисмакија, динамично срочена и уобличена биографија јужноафричке певачице Мириам Макеби (1932–2008), музичке иконе илегенде, хуманисте и великог борца против апартхејда. Каурисмаки је у овом филму сабрао све, од најситнијих биографских детаља, импресивног телевизијског материјала из серијала посвећених овој певачици божанског гласа, њене политичке активности, њене снаге којом је заробила читав свет, до њених хитова(незаборавна хит-песма „Пата, пата”). Све је ту, чак и чувена изјава Мириам Макеби изречена на једном од њених последњих концерата: „Кажу да стално певам неку политику, али ја не певам политику, ја певам истину”...

Ни „Берзак”, дебитантско дело Мантаса Квадаравицијуса није за пропуштање, јер је реч о емотивно снажној, постратној чеченској причи, документарној психолошкој драми, која отвара питања прага између живих и мртвих. Аутор је филм посветио свим жртвама бруталног страдања, и онима који су у рату изгубили живот и онима који су нестали заувек,да им се не зна судбина, а највише онима који даноноћно трагају за одговорима и узроцима своје несреће – породицама које лелујају између света живих и света мртвих.

И документарни филм „Ходорковски” ваља гледати, али не зато што је аутор Кирил Туши у њему досегао високе уметничке вредности, већзато што фасцинира његова истраживачка енергија, којом је уобличио портрет некадашњег руског нафтног олигарха а садашњег становника сибирског затвора – Михаила Ходорковског. Нудећи уједно и судар више визија о овој необичној, камелеонској личности, аналитичне интервјуе и портрете компетентних саговорника, сведока и породице, аутор постепено ствара вишедимензионалну слику Ходорковског, који се као светски неумољиви тајкун провлачио кроз све структуре власти у Русији, од Горбачова, Јељцина па све до Путина и Медведева, све док Путин, чврсто одговарајући на изазове Ходорковског, једном није изговорио да је доста и да је крај.