Kum

Gala-proslava osamdesetog rođendana Ditriha Genšera, nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Nemačke, ni po čemu nije bila obična.
U cirkuskoj šatri postavljenoj ispred železničke stanice u Berlinu okupilo se prekjuče oko 1.500 belosvetskih zvanica da čestita Genšeru.
Isticali su da je upravo on, koji je tokom karijere proputovao oko dva miliona kilometara, zaslužan za dostignuća evropske politike, a naročito za promociju nemačke "diplomatije čekovne knjižice" koja je krajem osamdesetih prošlog veka omogućila ujedinjenje Nemačke i pad komunizma u istočnoj Evropi.

U Berlinu se, uz Angelu Merkel i Edvarda Ševardnadzea, obreo i slovenački ministar spoljni Rupel, sledbenik Genšerovog lika i dela,  u čije ime je oblačio i žuti pulover, Ditrihov zaštitni znak. Rupel je podsetio na Genšerovu odlučujuću ulogu i zasluge za međunarodno priznanje osamostaljene države, nazvavši ga "kumom Slovenije". A baš to je tačka na kojoj se lome ocene oko Genšerove "istorijske uloge". Činjenica da na službenom Genšerovom sajtu nema ni traga tome da je bio član Hitlerjugenda i nacističke partije, već samo da je krajem 1945. ušao u Vermaht otkriva da ovaj političar nije uvek birao prava sredstva za postizanje svojih ciljeva.

Nije sporno da su republike nekadašnje SFRJ imale pravo da odlučuju o svojoj sudbini, ali do danas je ostao sporan način na koji su one samostalnost ostvarile. Na vrhuncu jugoslovenske krize Genšer i zvanični Vatikan propagirali su priznanje "otcepljenih" republika. Genšer je bio nestrpljiv i nije hteo da čeka na arbitražno mišljenje Badinterove komisije koju je postavila Evropa kako bi odredila uslove za priznanje novih država nastalih na tlu SFRJ. Na Genšerov mig, Nemačka je jednostrano priznala Sloveniju i Hrvatsku. Tako je pokopano evropsko jedinstvo u spoljnoj politici, a jugoslovenska kriza skliznula na ratne staze.

Genšer se nije osvrtao na upozorenje tadašnjeg ministra spoljnih poslova SAD Džejmsa Bejkera, koji je 21. juna 1991. u Beogradu kazao da će "raspad Jugoslavije imati tragične posledice ne samo ovde, nego po čitavu Evropu". Nemačka je pokazala Americi da je sposobna da preuzme spoljnopolitičku inicijativu, iako uz grešku, i to fatalnu.

Alija Izetbegović je novembra ’91. molio da se ne žuri s priznanjem Slovenije i Hrvatske, dok i Bosna nije spremna. Uprkos tome, kompromis je odbačen, a priznanjem dve republike nagrađena je politika jednostranih poteza. Januara ’92. Izetbegović izjavljuje da je "spreman da žrtvuje mir za suverenu Bosnu". Buknuo je rat, a Genšer 18. maja 1992. "na ličnu želju" beži iz politike.

Cenu Genšerove političke prečice na Balkanu platili su narodi bivše SFRJ. Politika Evropske unije i SAD izvukla je nauk iz toga, pa se u vezi sa Kosovom danas u Briselu i Vašingtonu ipak čuju glasovi da treba naći "kompromis", jer je jedini pravi put za rešenje sporova – sporazum.