Da je Đoković Amerikanac…

Teško je naterati čitav svet da ti se klanja kad dolaziš iz male pa još „obeležene” zemlje, ma koliko velik bio, a Novaku Đokoviću je to pošlo za rukom. Uspeo je i više od toga, da postane sinonim za svoju domovinu čime malo ko može da se pohvali u celoj našoj istoriji, ne računajući ratne zločince. I upravo je on, simbolično, najviše uticao da se promeni ta ružna slika o nama. Iako je trenirao pod bombama NATO-a uspeo je da postane „brejking njuz” na najvećim svetskim TV stanicama.

Ne tako davno Alesio Vinči je imao pune ruke posla u Beogradu, izveštavajući za Si-En-En iz razorenog Beograda. Danas novinar iste kuće Pedro Pinto dolazi kod nas zbog Novaka Đokovića. Oba puta u pitanju su „top-priče”, prva stravična od koje se svima diže kosa na glavi, druga svojom vedrinom potire mnoge predrasude o nama.

Zahvaljujući tome kakav jeste – sportista najviše moguće klase, ali i inteligentan, duhovit i pronicljiv čovek – Đoković se nametnuo svetu kao neizostavna „vest dana”, bilo da s Nadalom radi „vamos – tamos”, igra tenis na krilu aviona, imitira Šarapovu, daje intervjue na pet jezika (srpski, engleski, nemački, francuski, italijanski) ili poklanja reket za aukciju povodom zemljotresa na Novom Zelandu.

„Fascinantno je da se taj mlad čovek u trenucima svojih najvećih izazova setio i nas”, rekao je nedavno jedan od Novozelanđana ponavljajući ono što su mnogi rekli pre njega, jer Đoković kao malo ko ume da se seti prave stvari u pravom trenutku. Tako i na terenu izvlači u trenu ono što niko ne bi ni pomislio.

Čak i takav kakav jeste ne bi postao toliko popularan da nema tenisa u kojem se, skoro kao u politici, očekuje dominacija svetskih sila (Amerikanci posle dužeg vremena nemaju igrača u prvih 10 na svetu) ili barem zemalja s dugom tradicijom u tenisu (Španija, Australija, Švedska…). Takvu slavu ne donosi nijedan drugi sport, čak ni fudbal, jer je i Mesi prinuđen da je deli s Barselonom, a Ronaldo s Realom. Zato je teško poverovati da bi i čuveni američki reditelj Vudi Alen ikada mogao da izjavi da „zna za Đokovića ali ne i za Srbiju” da se ovde radi o fudbalu.

Teško je zamisliti i koliko bi tek Đoković bio popularan da je Amerikanac ili Britanac. Nadal je, recimo, dugo imao problema da se probije na „američko tržište” jer sve do skora nije znao engleski. Đoković od prvog dana nije imao taj problem (ali je imao veći, geografski „minus” od španskog tenisera) pa je svojim efektnim izjavama, kao onom pre tri godine u Torontu kad su ga predstavili kao igrača iz Hrvatske, dobio simpatije i u zemljama s kojima imamo narušene odnose.

Sve što je uradio do sada ne bi imalo pun smisao ukoliko ne zauzme prvo mesto na svetskoj listi, jer se od ovakve priče – u kojoj se jedan simpatični, humani junak iz obespravljene zemlje bori sa nemilosrdnim teniskim mašinama – očekuje takav kraj.

Jednostavno, mora biti hepiend!