Čije pare troše partije

Osam godina teško je poverovati u tačnost finansijskih izveštaja stranaka u Srbiji. Osam godina ih prave tako da zadovolje formalne zahteve – da ne prikupe više novca iz privatnih izvora nego što dobiju od države, da rashodi ne budu veći od prihoda, da napišu nekoliko imena onih koji su dali prihode veće od šest hiljada dinara. I to bi uglavnom bilo sve.

Da li su prijavljeni svi donatori, da li je proknjižen sav novac koji je prošao kroz stranku, da li je zaista moguće da stranka za neku lokalnu kampanju potroši nula dinara i to navede u izveštaju – niko nije temeljno i detaljno proveravao.

Da stranke godinama troše pare čije poreklo ni ukupan iznos nisu poznati javna je tajna. Zakon koji još nije promenjenomogućavao im je da same sebe kontrolišu preko skupštinskog Odbora za finansije i RIK. Međusobno su se „pokrivale” i niko nikada, ni prekršajno nije kažnjen za kršenje zakona.

Kao olakšavajuća okolnost moglo bi im se, istina, uzeti to što ih pojedine zakonske odredbe zaista teraju da ih prekrše. Poput pomenute da novac iz privatnih izvora ne može biti veći od onoga što će dobiti iz budžeta iako nijedna stranka ne može unapred da zna koliko će mandata osvojiti i samim tim dobiti novca. Nisko postavljen prag za privatne donacije, takođe, stimulisao je partije da su, kako je u „Insajderu” rekao Aleksandar Vučić, morale da lažu da su novac dali članovi Nikolićeve porodice, a ne on, da ne bi prekršili zakon.Ali niko nije proveravao ni odakle domaćici toliki novac za donaciju.

Vučić je tako javno priznao samo jednu od stvari koje su i laicima očigledne kada vide finansijski izveštaj bilo koje partije da je, u najmanju ruku, sumnjivo da su sami sebi najveći donatori i da male sume novca dobijaju gotovo isključivo od vlasnika trafika i malih radnji. Nigde nikada nijednog „ozbiljnijeg” biznismena, većeg priloga, ništa, iako godinama, čak i u stručnoj javnosti, kolaju priče da najbogatiji preduzetnici daju novac svim važnijim partijama, po principu ko god da pobedi njima neće biti loše. I što, takođe, manje-više svi znaju da „veliki” finansiraju povlastice u poslovanju, kao i da taj novac, često završi u privatnim džepovima, a ne u partijskoj blagajni.

Da je važeći Zakon o finansiranju stranaka iz 2003. godine nedopustivo manjkav i u nekim delovima neprimenjiv, jasno je praktično od kada je usvojen. Pa, ipak, osam godina vlast i opozicija, zajedno i solidarno ćute, fingiraju izveštaje i „prozivaju” jedni druge za reketiranje i primanje para od preduzetnika. Ništa od toga nikada nije dobilo sudski epilog, ali je uvek dobro da se „potegne” kad treba zapretiti političkom protivniku. Da iz Evrope nije nedvosmisleno poručeno da i zakon i praksa moraju da se promene, veliko je pitanje da li bi u skupštini i sada čekao predlog zakona o finansiranju političkih aktivnosti, koji treba da omogući kontrolu tokova stranačkog novca. Ovo do sada im je sve oprošteno.