Poludnevni maraton

Samo nekoliko dana pošto se novi Upravni odbor Radio-televizije Srbije javno izvinio pojedincima, grupama, zemljama, narodima... koje je program ove medijske kuće tokom devedesetih godina prošlog veka uvredio, povredio, ožalostio, oštetio... sadašnji RTS dobio je izvanrednu priliku da pokaže kako je danas u informisanju profesionalan, objektivan, odgovoran, efikasan...

Hapšenje generala Ratka Mladića po optužnici Međunarodnog suda za ratne zločine bilo je, po sebi, prvorazredan medijski događaj u evropskim, pa i svetskim, razmerama – a javni medijski servis evropske Srbije obradio ga je na prvorazredan način. Uz pomalo zbunjujuću činjenicu da je prva vest stigla iz jednog hrvatskog glasila, i uz potonje nadmetanje s TV B92 u naznačavanju čija je ekipa prva došla na lice mesta, čije je izveštaje ko sve dalje preuzimao i slično, ekskluzivnost RTS-ovog prvog snimka uhapšenog Mladića ne može se osporavati.

Za opšti utisak o valjanosti novinarsko-uredničkih poslova važnije od toga jeste to kako je u celini bio sklopljen i u kom tonu je vođen praktično poludnevni specijalni program za koji su se odlučile obe pomenute TV stanice.

„Medijski paket“ je, inače, dobro poznat, „sienenovski“, moglo bi se reći. Usavršavan je od Zalivskog rata širom planete, uvek daleko od sopstvenog doma, primenjivan je i u bavljenju ovim našim prostorima. Sastoji se od niza učestalih javljanja reportera s „vrućih tačaka“ na terenu, smenjivanja kompetentnih sagovornika u studiju, ređanja zvaničnih izjava, pregleda prvih domaćih i stranih reakcija... Pri tom nije isključeno stalno (nekad i senzacionalističko) pojačavanje dramatičnosti zarad održanja visoke napetosti u gledalištu i vezivanja za svoj emisioni kanal.

U RTS-ovom maratonu sve je bilo dobro smišljeno i složeno, staloženo i odmereno. Program je držao punu pažnju u velikoj meri zahvaljujući najizloženijem, najvidljivijem koordinatoru velikog i odličnog tima Zoranu Stanojeviću. Njegova spremnost i spretnost ogledali su se ne samo u sačuvanoj koncentraciji tokom gotovo dvanaest sati provedenih u studiju, nego pre svega u pristupu temi i sagovornicima, u izboru pitanja i mimo onih koja su se podrazumevala, stavljajući time neposredan povod – događaj u kontekst širi od uskog dnevnopolitičkog.

Takođe neophodno podsećanje na širi istorijski kontekst drame čiji je ovo bio, veruje se, poslednji čin, obezbedio je RTS reprizirajući dve svoje novije dokumentarne emisije. Jedna je (iz 2007, s nastavkom iz 2009) govorila o vojničkoj i posebno ratnoj biografiji Ratka Mladića, a druga (iz 2009) masakru Bošnjaka u Srebrenici za koji se general i tereti u obimnoj optužnici Haškog tribunala.

Upravo takva vrsta temeljitih, savesnih istraživanja i verodostojnih svedočenja ono su po čemu televizije stiču dugotrajniji ugled, uticaj i poverenje. Rađene, po prirodi žanra, sa izvesnom bar vremenskom distancom, ovakve emisije pomažu da se stvari jasnije vide i bolje razumeju. Istovremeno, one preciziraju prvobitnu medijsku sliku zbivanja stvorenu nesigurnom ili tuđe vođenom rukom, nastalu u suviše slobodnim ili suviše dirigovanim potezima, iskreno ili tendenciozno, na osnovu brzih, oštrih, direktnih ili površnih, zamagljenih, zaslepljenih pogleda.

Za njih još ima mesta na ekranu i za njih nikad nije kasno.