Uz prave puške, lažni sir

Dobri stari voz. Klackanje i umirujući ritam. Nije potrebna ni rezervacija, jer ko još danas putuje železnicom preko Dimitrovgrada do Sofije i natrag? Ko? Nekolikonovinara i grupa švercera.

U hodniku vagona Sofija–Beograd neobična gužva. Kroz prozor se ubacuju bele plastične kutije i ređaju u prolazu. Teško se probijamo sa koferom na glavi. Žena neobično krupne građe zauzela čitav kupe, pa slaže brdašca pantalona, bluza i sukanja. Hodnikom i dalje promiču kutije pa nestaju pod sedištima. Sve se smirilo kada je voz krenuo. Rasuta bugarska roba sa stranim etiketama već je nemarno okačena, zabašurena, posakrivana...

„Šta ću, moram da se snalazim“, kaže žena. „Pre 20 godina sam izgubila posao u ’Miloju Zakiću’ i od tada švercujem. Rumunija, Italija, Mađarska... U ovim kutijama je sir. Jeftiniji je za 100 dinara po kilogramu. Bugarska feta“, kaže. „Nosimo u Kruševac, pa preprodajemo. A ova odela rasturimo po firmama i okolnim selima.“

Voz klacka, blizu smo granice. Tu smo, dakle. Ušli smo u švercerski voz i sada može da se dogodi da nas na granici sve pretresaju. „Svi su sumnjivi, a mi koga uhvatimo“, razmišljaju carinici sa obe strane granice i čekaju našu lokomotivu i dva vagona. Najzad, granica. Bugarski carinici ulaze i kruže pogledom po kupeu. Nas i ne gledaju. Misle da smo gubitnici jer putujemo ovim vozom, a nismo ni šverceri. Sada, kao da je sve u redu, ali voz stoji. Grupa carinika podozrivo gleda s perona. Poče neko kuckanje, lupanje... Putnici utihli.Penzionisani železničar znalački primećuje da iz Srbije traže cigarete, a iz Bugarske vazdušne puške. Sir ih ne interesuje. Zažmure za desetak evra, ali puške su već druga stvar.

U kupe banuše dvojica. Naši su. Jedan se pope na sedište, uze šrafciger i poče da odvrće šrafove na neonskom osvetljenju. Skide onu mlečnu plastiku, pa nastavi da odvrće. Skide sve što je bilo na plafonu. Ukaza se mračna rupa. Zavuče unutra glavu i baterijsku lampu, pa gleda. Ali, u našoj rupi nema ničega. I u susednom kupeu poče odšrafljivanje. Železničar sa kravatom JŽ onako usput kaže: „Našli su puške.“ Niko se ne buni, a carinici ne pokazuju emocije. Pokupili su nekoliko pušaka i kao pršute ih izneli iz voza. Nema kazni za prekršaj, nema ispitivanja, samo jedan glas zadrhta: „Puške nisu moje.“ Taj sada nervozno šeta hodnikom i briše čelo šakom. Mrmlja kako mu propade posao.Ostali šverceri se opustili, prošla carina i sada još samo da istovare robu. Kruševljanka se izuva i stavlja noge na moje sedište. Malo se odmorila, smirilaživce. Pije bensedin posle svakog prelaska granice. „Nije ovo lak posao. Šteta što propade ’Miloje Zakić’, bilo je tako lako doći na posao i bez stresa. A plata redovna.“

Sada jednom nedeljno prenosi robu preko državnih međa i strepi. Kupuje kod privatnika. Sofijski krojač od švercovanog materijala iz Turske šije jeftinu garderobu. Tako se postiže niska cena. Sir do železničke stanice prevozi poznati taksista kombijem.

I dok se u hodniku razmenjuju utisci, tiha žena iz kupea koja je ušla u pograničnom mestu podiže glavu i saopšti važnim glasom obaveštene osobe: „Znate li da je taj sir modifikovan i nije za decu do petnaeste godine. Piše na kutiji, ali to ovi skidaju.“ „I nije to sve“, dodaje putnica. „Sir mešaju sa mašću i malo kajmaka pa prave lažni kajmak od lažnog sira. Pa kada kupujete kajmak mislite na to.“

Voz se približava Stalaću. Počinju pripreme za iskrcavanje. Moja saputnica provuče ruku kroz neurednu kosu i poče da svlači sa sebe slojeve garderobe. Ukaza joj se figura. Skide 17 pantalona, 11 bluza i sedam sukanja. Sve to stavi u veliku najlon kesu pa krete ka izlazu. Počeše da se pomaljaju kutije sa sirom. Stalać je na vidiku pa moraju brzo da rade. Hodnik ožive, a od sira opet ne može da se prođe. Voz stade i kao na radnoj akciji iz 1959. godine kutije idu od ruke do ruke, pa kroz prozor na betonski peron. Železničar sa kravatom JŽ kaže da zbog njih kasnimo pet minuta i „da će morati neko o tome da piše izveštaj”!

Iznenada, puče jedna kutija i surutka se razli duž vagona, a mi podigosmo noge da ne navučemo vlagu. Mirisalo je kiselo, ali ne mnogo. „Pa, naravno“, kaže onaj sa kravatom. „To i nije pravi sir. Da je od pravog mleka smrdelo bi kao na mlečnoj pijaci.“ I zaista,kada se sve osušilo uz pomoć novina kojima su se upijale barice surutke, vazduh je bio čist.

Čim su otišli, ono malo preostalih putnika pobaca kroz prozore sve što je ostalo iza švercera.Najzad olakšanje. Ulazimo u „Beograd“. Starijem putniku, rodom iz Pirota, ispadoše s treskom teška pijačna kolica na peron. Ni dve ruke ne pomažu da se teret podigne. „Šta je ovako teško”, pitamo, a on kaže – „jagnje iz zavičaja”, pa odmahnu rukom i odveze pretežak bagaž ka izlazu iz stanice.

Svetlana Ćopić