Isto­ri­ja igre – u pet­sto pred­sta­va

U jed­nom, re­la­tiv­no krat­kom, vre­me­nu kao da po­či­nje da se ši­ri „bi­bli­o­te­ka” ne­kih knji­ga za ko­je obič­no po­mi­sli­mo ka­ko su nam, vi­še ili ma­nje, ne­do­sta­ja­le, a sa ime­nom Gor­da­na Dra­go­vi­ća na ko­ri­ca­ma, pro­fe­so­ra na Ka­te­dri za oper­sku re­ži­ju i glu­mu na FMU. Ne ta­ko dav­no u SA­NU je pred­sta­vljen nje­gov Lek­si­kon OPE­RA, knji­ga ka­kvu do­tad za­i­sta ni­smo ima­li, ostva­re­na sa gru­pom emi­nent­nih auto­ra u toj obla­sti. Ubr­zo se po­ja­vi­la i Dra­go­vi­će­va „In­sce­na­ci­ja ope­re”, na sle­de­ćem Saj­mu knji­ga tre­ba oče­ki­va­ti i nje­go­ve „Oper­ske sce­ne sve­ta” (iz­da­vač SA­NU), a do kra­ja na­red­ne go­di­ne i je­dan nje­gov ma­lo ve­ći autor­ski me­an­dar, ko­ji će se zva­ti Lek­si­kon umet­nič­ke igre.

Iza tog krup­nog iz­da­vač­kog pro­jek­ta sto­ji Ode­lje­nje li­kov­ne i mu­zič­ke umet­no­sti SA­NU, od­no­sno is­tak­nu­ti kom­po­zi­tor De­jan De­spić kao nje­gov ru­ko­vo­di­lac, dok će na če­lu ve­li­kog struč­nog ti­ma ko­ji će ra­di­ti na Lek­si­ko­nu bi­ti nje­gov po­me­nu­ti ini­ci­ja­tor.

– Ovaj lek­si­kon, sa oko pet­sto pred­sta­va (na­slo­va), na oso­ben na­čin vo­di­će či­ta­o­ca kroz či­ta­vu isto­ri­ju umet­no­sti igre – od dvor­skog ba­le­ta 16. ve­ka, pre­ko kla­sič­nog i neo­kla­sič­nog ba­le­ta, do te­a­tra sa­vre­me­nog ple­sa. Ra­di se o umet­no­sti igre ko­ja je ni­kla u Evro­pi, po­la­ko se ši­ri­la sve­tom, pre­la­zi­la gra­ni­ce za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je i to je pro­ces ko­ji, evo, tra­je sve do na­ših da­na – ka­že Dra­go­vić. – Knji­ga ni­je za­mi­šlje­na kao ne­ka­kva kla­sič­na isto­ri­ja jed­ne umet­no­sti ali će ta va­žna di­men­zi­ja po­sto­ja­ti u sa­moj či­nje­ni­ci da će se po­što­va­ti hro­no­lo­gi­ja na­stan­ka iza­bra­nih de­la. Ipak, ra­di lak­šeg sna­la­že­nja u gu­stoj šu­mi tih raz­i­gra­nih pred­sta­va ko­je re­pre­zen­tu­ju jed­nu umet­nost u vre­men­skom ra­spo­nu od go­to­vo po­la mi­le­ni­ju­ma, na­ći će se tu i oba­ve­zni in­deks na­slo­va i ime­na, pre­ma azbuč­nom re­du.

Uz ino­stra­na de­la, a ona su u ve­li­koj ve­ći­ni, do­bi­će­mo i po­da­tak o pr­vom iz­vo­đe­nju kod nas, a uz sva­ku je­di­ni­cu u knji­zi bi­će na­ve­de­na i oda­bra­na li­te­ra­tu­ra o tom de­lu. Ne­ke od naj­va­žni­jih je­di­ni­ca ima­će i po ne­ko­li­ko naj­zna­čaj­ni­jih iz­vo­đe­nja pod tim na­slo­vom („La­bu­do­vo je­ze­ro”, „Ži­ze­la”, „Uspa­va­na le­po­ti­ca”, „Don Ki­hot”...).

Či­ta­o­ci ko­ji su ba­rem pre­li­sta­va­li Lek­si­kon OPE­RA ne mo­gu odo­le­ti uti­sku ka­ko je iz­van­red­no ilu­stro­van. U nje­mu je oko hi­lja­du fo­to­gra­fi­ja, cr­te­ža i ski­ca, a po­lo­vi­na je kod nas pr­vi put ob­ja­vlje­na baš u toj knji­zi. I od no­vog lek­si­ko­na tre­ba oče­ki­va­ti ta­kvu eks­klu­ziv­nost li­kov­ne pre­zen­ta­ci­je i oba­ve­zne – sli­ke sa sce­ne. Kva­li­tet knji­zi da­va­će i vi­nje­te li­kov­nih umet­ni­ka.

– I na­ša isto­ri­ja bi­će is­pri­ča­na kroz pred­sta­vlja­nje re­pre­zen­ta­tiv­nih de­la, a ona, da pod­se­tim, po­či­nje do­la­skom ru­skih emi­gra­na­ta u Be­o­grad, či­me su stvo­re­ni uslo­vi za osni­va­nje Ba­le­ta Na­rod­nog po­zo­ri­šta (1923), do­da­je naš sa­go­vor­nik.

Ono što Dra­go­vić sma­tra po­seb­no va­žnim bi­će ko­men­ta­ri pred­sta­va iz pe­ra čla­no­va ti­ma ko­ji je još u for­mi­ra­nju.

– Ko­men­ta­ri će bi­ti ana­li­tič­ni i sta­vlje­ni u isto­rij­ski kon­tekst. Na­po­me­nuo bih da uz mno­ge na­slo­ve u ova­kvoj knji­zi ne ide i kla­si­čan li­bre­to, već po­sto­je sa­mo ide­je ili ono što bi­smo na­zva­li ski­com. U tom smi­slu, ovo će bi­ti po­sao da­le­ko kom­plek­sni­ji od ra­da na Lek­si­ko­nu OPE­RA, jer ta­mo ma­hom po­sto­je kon­kret­ne „pri­če”. Ov­de će auto­ri mo­ra­ti do­bro da se po­tru­de da su­šti­nu de­la, po­seb­no onih mo­der­ni­jih, pre­ne­su či­ta­o­cu, što zah­te­va i vi­šak kre­a­tiv­no­sti.

Ka­ko ni­je la­ko „pre­pri­ča­ti” de­la bez kla­sič­ne pri­če, Dra­go­vić je to ilu­stro­vao ma­lom zgo­dom iz vi­so­kog sve­ta igre. Jed­nom su ču­ve­nog ko­re­o­gra­fa Žor­ža Ba­lan­ši­na upi­ta­li šta je tač­no hteo da pri­ka­že svo­jim ba­le­ti­ma na Ba­ho­vu mu­zi­ku, a on je naj­jed­no­stav­ni­je od­go­vo­rio: „Sa­mo Ba­ho­vu mu­zi­ku”.

Mu­ha­rem Še­ho­vić