Rušenje Libije

Da li NATO besomučno i danonoćno bombardujući Libiju prekomerno koristi silu? Da. Da li se NATO u građanskom ratu u Libiji stavio na stranu jednih, a protiv drugih? Da. Da li NATO u Libiji spasava civile? Ne. Nijedan ratni brod NATO-a, u vodama Libije, ne spasava brojne izbeglice koji čamcima, brodićima i raznim improvizovanim sredstvima pokušavaju da pobegnu iz zone sukoba. Po podacima Međunarodnog crvenog krsta u vodama Sredozemlja umrlo je na stotine ljudi. Kako je to moguće ako je misija NATO-a spasavanje civila? Je li spasavanje civila gađanje vojnih, ili civilnih objekata po Tripoliju pri čemu ginu i civili? Možete li spasavati jedne civile tako što ubijate druge civile?

Je li upotreba borbenih helikoptera „apač”, zapravo, kopnena intervencija NATO-a u Libiji? Jeste, jer „apači” su u sastavu britanskih kopnenih snaga, nema ih ni u vazduhoplovstvu ni u mornarici i oni su i predviđeni za kopneno ratovanje. Jesu li britanski specijalci u redovima pobunjenika u Libiji jedna vrsta kopnene intervencije? Da. Hoće li NATO gađati zgradu državne televizije u Tripoliju, ako je već nije gađao? Hoće. Da li je sve ovo što se događa u Libiji odavno izašlo iz teksta i konteksta rezolucije UN o Libiji, je li ta rezolucija zloupotrebljena? Da.

Na delu je dakle rušenje režima pukovnika Gadafija i ubijanje svih onih koji njega podržavaju. Naravno da on nije neki demokratski lider, ali neka mi neko pokaže demokratskog lidera u arapskom svetu. Je li njegov režim činio zločine? Da. Jesu li libijski pobunjenici činili zločine? „Human rajts” kaže da. Problem je što Gadafi ima i kontroliše najbolju naftu u svetu, najbolju vodu u Africi i najveće svetske zalihe fosfata neophodne u proizvodnji hrane.

Sve što se zbiva u Libiji zapravo je detaljno napisano u novoj strateškoj koncepciji NATO-a, usvojenoj na samitu alijanse 25. aprila 1999. godine u Vašingtonu. Naime, u vreme kada je Jugoslavija bombardovana, Savet NATO-a je na proslavi 50 godina postojanja alijanse zacrtao šire polje svog delovanja u novom međunarodnom okruženju.

To „šire polje” izgleda ovako. Prvo, donese se odluka da se podrže „opozicioni pokreti”, kojima se zatim pruža pomoć u uspostavljanju iregularnih vojnih snaga. Sa porastom unutrašnje konfrontacije, odnosno pobune donosi se rezolucija o „zoni zabranjenog leta”, proglašava se „mirovna misija” NATO-a sa ciljem zaštite civila, ljudskih prava, ili sprečavanja humanitarne katastrofe. Pod plaštom mirotvornih ciljeva, a međunarodna zajednica još uvek nije definisala mirotvorstvo kao način rešavanja unutrašnjih sukoba, dolazi do otvorene oružane intervencije u zemljama gde režim nije po volji onih koji izvode tu oružanu intervenciju. Usput i oko Libije, Ban Ki Mun će opet biti izabran za generalnog sekretara UN, Putin i Medvedev nisu više u ljubavi, a Kineze interesuje samo Tajvan...