Nije realno potpuno obeštećenje

U decembru 2010. godine Vlada Srbije je donela Akcioni plan za brže sticanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, prema kome, u prvoj polovini 2011, treba da bude usvojen zakon o restituciji. Prethodno je bivšim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima, određen rok u kome su mogli da podnesu prijavu za vraćanje oduzete imovine.Direkcija za imovinu je dobila više od 100.000 prijava, od kojih nekoliko hiljada i iz inostranstva (najviše iz Mađarske, Nemačke i Austrije). Na bazi pristiglih prijava Poreska uprava je izvršila procenu imovine koja se potražuje i, prema toj proceni, njena najniža vrednost premašuje iznos od 100 milijardi, a najviša 225 milijardi evra. U isto vreme, na računu Fonda za restituciju Vlade Srbije (u koji se uplaćuje novac od privatizacije – po pet odsto od prodaje preduzeća i 50 odsto prikupljenih naplatom naknade za zamenu prava korišćenja zemljišta u svojinu) trenutno ima samo oko 100 miliona evra.

Država se još nije opredelila za model restitucije, a udruženja bivših vlasnika, odnosno njihovih naslednika, insistiraju da prioritet ima naturalna restitucija (vraćanje imovine koja je i oduzeta), ako je to moguće izvršiti. Ako, pak, to nije moguće išlo bi se na takozvanu zamensku restituciju (drugom odgovarajućom materijalnom imovinom), te novčanu restituciju (po principu pune tržišne vrednosti) u slučajevima kada nisu moguće ni naturalna, a ni zamenska restitucija.

Imajući u vidu da se kroz restituciju potražuje imovina u vrednosti od 12 do 25 (po najviše procenjenoj vrednosti) godišnjih budžeta Srbije, s jedne strane, te ekonomske mogućnosti srpske privrede, s druge strane, nije realno da se restitucija izvrši uz 100 odsto obeštećenje, a na čemu insistiraju udruženja bivših vlasnika, odnosno njihovih naslednika.

Pre usvajanja zakona o restituciji morali bismo imati precizniju procenu vrednosti imovine koja je predmet restitucije, te budžetske mogućnosti obeštećenja za imovinu koja je oduzeta. Na bazi toga u zakonu o restituciji putem obeštećenja trebalo bi predvideti neku minimalnu isplatu u 100 odsto iznosu u gotovom novcu (na primer, do 5.000 evra), a za veće iznose obeštećenje bi se progresivno umanjivalo (recimo od 25 do 95 odsto) i isplaćivalo kroz obveznice u dužem vremenskom periodu. Zakonom bi trebalo odrediti i maksimalan iznos obeštećenja (na primer, do 100.000 evra).

Ali nisu ekonomski, odnosno finansijski razlozi jedini (mada su ključni) zbog kojih ne treba ići na restituciju uz 100 odsto obeštećenja, pogotovo kada se radi o pojedinačnim velikim vrednostima oduzete imovine. Da navedem samo jedan od njih. Najveći deo imovine koji je sada predmet restitucije oduzet je pre više od pola veka. Verovatno je najveći deo oduzete imovine, prethodno od njihovih dotadašnjih vlasnika, bio zasluženo stečen. Međutim, može se pretpostaviti da se do jednog dela imovine (pogotovo, velike vrednosti) nije došlo na taj način. Mislim da sada pokretati (posle toliko godina) rasprave i utvrđivanja koja je (a koja ne) od oduzete imovine zasluženo stečena, ne bi bilo mnogo smisleno i ne bi nas nigde odvelo.

Nažalost, imali smo dosta burnu prošlost koja nije pogodovala da pojedinci na miru, u dugom vremenskom periodu, zasluženo steknu velika imovinska bogatstva. Podsetimo se da je samo u prvoj polovini 20. veka bilo nekoliko krupnih događaja koji su dovodili do velike (po pravilu, ne mnogo zaslužene) preraspodele vlasništva. U tom, relativno kratkom periodu, došlo je do promene kraljevske dinastija i značajne smene političke i ekonomske elite, Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, agrarne reforme i svetske ekonomske krize između dva rata, zatim Drugog svetskog rata, a celi taj period praćen je nestabilnom političkom situacijom, sa čestim smenama vladajućih garnitura.

U poslednje dve decenije u Srbiji se (u vreme raspada zemlje, međunarodne ekonomske blokade, čudovišne hiperinflacije, agresije NATO-a, petooktobarskog prevrata, sporne privatizacije, ogromne korupcije naročito preko javnih nabavki i javnih radova, te nedomaćinskog gazdovanja javnim preduzećima kao partijskim feudima…) društvo raslojilo na naglo obogaćenu manjinu i osiromašenu većinu. Pojavili su se ljudi sa ogromnom imovinom i teško bismo mogli tvrditi da je sva ta njihova imovina (fabrike, tržni centri, latifundije, akcije u bankama, vile, jahte …) zasluženo stečena. Mi to sada znamo mnogo bolje nego što će to znati naši potomci kroz 60-70 godina, koliko je prošlo od oduzimanja imovine našim precima, a koja je sada predmet restitucije.