Није реално потпуно обештећење

У децембру 2010. године Влада Србије је донела Акциони план за брже стицање статуса кандидата за чланство у Европској унији, према коме, у првој половини 2011, треба да буде усвојен закон о реституцији. Претходно је бившим власницима, односно њиховим наследницима, одређен рок у коме су могли да поднесу пријаву за враћање одузете имовине.Дирекција за имовину је добила више од 100.000 пријава, од којих неколико хиљада и из иностранства (највише из Мађарске, Немачке и Аустрије). На бази пристиглих пријава Пореска управа је извршила процену имовине која се потражује и, према тој процени, њена најнижа вредност премашује износ од 100 милијарди, а највиша 225 милијарди евра. У исто време, на рачуну Фонда за реституцију Владе Србије (у који се уплаћује новац од приватизације – по пет одсто од продаје предузећа и 50 одсто прикупљених наплатом накнаде за замену права коришћења земљишта у својину) тренутно има само око 100 милиона евра.

Држава се још није определила за модел реституције, а удружења бивших власника, односно њихових наследника, инсистирају да приоритет има натурална реституција (враћање имовине која је и одузета), ако је то могуће извршити. Ако, пак, то није могуће ишло би се на такозвану заменску реституцију (другом одговарајућом материјалном имовином), те новчану реституцију (по принципу пуне тржишне вредности) у случајевима када нису могуће ни натурална, а ни заменска реституција.

Имајући у виду да се кроз реституцију потражује имовина у вредности од 12 до 25 (по највише процењеној вредности) годишњих буџета Србије, с једне стране, те економске могућности српске привреде, с друге стране, није реално да се реституција изврши уз 100 одсто обештећење, а на чему инсистирају удружења бивших власника, односно њихових наследника.

Пре усвајања закона о реституцији морали бисмо имати прецизнију процену вредности имовине која је предмет реституције, те буџетске могућности обештећења за имовину која је одузета. На бази тога у закону о реституцији путем обештећења требало би предвидети неку минималну исплату у 100 одсто износу у готовом новцу (на пример, до 5.000 евра), а за веће износе обештећење би се прогресивно умањивало (рецимо од 25 до 95 одсто) и исплаћивало кроз обвезнице у дужем временском периоду. Законом би требало одредити и максималан износ обештећења (на пример, до 100.000 евра).

Али нису економски, односно финансијски разлози једини (мада су кључни) због којих не треба ићи на реституцију уз 100 одсто обештећења, поготово када се ради о појединачним великим вредностима одузете имовине. Да наведем само један од њих. Највећи део имовине који је сада предмет реституције одузет је пре више од пола века. Вероватно је највећи део одузете имовине, претходно од њихових дотадашњих власника, био заслужено стечен. Међутим, може се претпоставити да се до једног дела имовине (поготово, велике вредности) није дошло на тај начин. Мислим да сада покретати (после толико година) расправе и утврђивања која је (а која не) од одузете имовине заслужено стечена, не би било много смислено и не би нас нигде одвело.

Нажалост, имали смо доста бурну прошлост која није погодовала да појединци на миру, у дугом временском периоду, заслужено стекну велика имовинска богатства. Подсетимо се да је само у првој половини 20. века било неколико крупних догађаја који су доводили до велике (по правилу, не много заслужене) прерасподеле власништва. У том, релативно кратком периоду, дошло је до промене краљевске династија и значајне смене политичке и економске елите, Балканских ратова, Првог светског рата, аграрне реформе и светске економске кризе између два рата, затим Другог светског рата, а цели тај период праћен је нестабилном политичком ситуацијом, са честим сменама владајућих гарнитура.

У последње две деценије у Србији се (у време распада земље, међународне економске блокаде, чудовишне хиперинфлације, агресије НАТО-а, петооктобарског преврата, спорне приватизације, огромне корупције нарочито преко јавних набавки и јавних радова, те недомаћинског газдовања јавним предузећима као партијским феудима…) друштво раслојило на нагло обогаћену мањину и осиромашену већину. Појавили су се људи са огромном имовином и тешко бисмо могли тврдити да је сва та њихова имовина (фабрике, тржни центри, латифундије, акције у банкама, виле, јахте …) заслужено стечена. Ми то сада знамо много боље него што ће то знати наши потомци кроз 60-70 година, колико је прошло од одузимања имовине нашим прецима, а која је сада предмет реституције.