Vreme je za novo vreme

Dorota Keđežavska snima filmove koji nas vraćaju u klasičnu poljsku filmsku školu. Mislili smo da je sada ta škola samo lepo sećanje, ali nas je Dorota ubedila da veličanstveni poljski film nije mrtav, već da živi u njenim filmskim kadrovima koje snima njen životni saputnik Artur Rejnhart, bez sumnje najbolji poljski kamerman današnjice – kaže ruski istoričar filma i kritičar Sergej Lavrentijev, sa zadovoljstvom prihvativši poziv da dođe u Srbiju i Novi Sad, da učestvuje u otvorenom razgovoru o liku i delu ove izrazite predstavnice evropskog autorskog filma.

Poljska rediteljka, scenaristkinja, montažer, a po potrebi i producent – Dorota Keđežavska, centralna je ličnost Sinema siti festivala, koji počinje sutra veče u Novom Sadu njenim najnovijim filmom „Sutra će biti bolje“, dvostruko nagrađenim ove godine u Berlinu. Keđežavska je i predsednica žirija glavnog takmičarskog programa Egzit Point, koji je ove godine posvećen ženama filmskim autorima i poziciji ženskih likova u filmskim pričama. Festival u saradnji sa Filmskim institutom Poljske i ambasadom Republike Poljske u Beogradu, priređuje joj retrospektivu koju prati specijalna publikacija sa autorskim tekstovima o njenom stvaralaštvu, dodeljuje nagradu Ibis za izuzetan doprinos evropskom filmu koju će joj uručiti naš reditelj Srđan Karanović, a zajedno sa Fedeorom (međunarodna federacija filmskih kritičara zemalja Evrope i Mediterana) biće priređen i otvoreni razgovor o njenim delima koja egzistiraju u svetu humanosti.

Dorota Keđežavska je autentični filmski stvaralac koji postoji već dugo,zajedno sa svojom nepokolebljivom posvećenosti filmu, sa posebnom vizuelnom estetikom i sopstvenim pogledima na svet. Uvažena i cenjena, ali možda nedovoljno poznata široj bioskopskoj populaciji.

Možda je razlog tome upravo Dorotina priroda. Ona je tiha, nenametljiva, skromna. Ne voli medijsku buku. Stvara tiho i postojano, tvoreći snažna dela, humana i lična, među kojima su i nagrađivani filmovi : „Ništa“, „Ja sam“, „Vreme za umiranje“ i „Sutra će biti bolje“...

Dorotinifilmovi su nekomercijalni po definiciji. Onise bore sa teškim i bolnim pitanjima svakodnevice. Njeni likovi su ljudi koji su bili gurnuti na margine društva:siromašni, usamljeni, slabi i bespomoćni, ali umeju da nose teret života, imaju veru i čak i dozu radosne znatiželje u otkrivanju sveta. Dorota će rado reći da ona nije zainteresovana za jake ljude, za one koji sve planiraju i koji se kreću od uspeha do uspeha. Slabi na život gledaju drugačije i zato su oni predmet njenog filmskog interesovanja.

I zaista, junaciu njenim filmovima su uzdržani, povučeni, izolovani od društva. Dorota, uz duboko poštovanje, na svet gleda iz njihove perspektive: izperspektive staraca sa prevaziđenom životnom gorčinom, iz perspektive odbačenog deteta ili žena nemoćnih da se bore za ljubav svog muža...

Priče Dorote Keđežavske, uglavnom nastaju inspirisane fragmentima iz života, iz novinskih članaka, policijskih izveštaja, ali i iz slika koje su deo njenog sopstvenog iskustva sveta. Keđežavska se fokusira na teme koje odražavaju i njen socijalni senzibilitet i njene motive za snažan angažman. Ono što nju i njene filmove čini veoma originalnim, jeste i poezija njihovog jezika, koja je sročena od različitih materijala, ali je uvek milozvučna jer je satkana od humanosti.

Dorotini filmovi su i vizuelno primamljivi, a veliki deo zasluga za pedantnu i poetsku fotografiju, pripada Arturu Rejnhartu, snimatelju koji je sa njom stvarao filmove „Vrane“, „Ništa“, „Ja sam“, „Vreme za umiranje“, „Sutra će biti bolje“. Artur je i producent i montažer, njih dvoje su dve srodne duše čija zajednička dela šire nadu koja grli gledaoce, čak i onda kada im se učini da im je realnost beznadežna.

Dorota kaže: „Znam da dok god imamo snove, dokle god imamo veru, i dokle god se nadamo nemogućem, mi ćemo pronaći smisao u svemu što nas okružuje, uspeti da se izdignemo iznad tla i iznad svega što je obično, jadno, a ponekad, jednostavno –dosadno“. Uto će verovati i svi oni koji se,bilo kada i bilo gde,budu sretali sa njenim filmovima.Prva prilika za to je novosadski Sinema siti, koji traje do 25. juna. Ne treba je propustiti.