Uzburkavanje strasti

Politika koja proklamuje da se vodi zarad „boljeg života svih naših građana” zasad na delu ne pokazuje da uspeva u toj plemenitoj nameri. Ako je, pak, njen cilj „bolja budućnost za našu decu”, možda ima nade da se,dok ta deca još poodrastu, stvari malko i poprave.

Ima onih koji veruju da im, pri tom, ne smemo ostaviti u nasleđe neraščišćene račune iz prošlosti. Ako će nešto finansijskih dugova ipak morati da preuzmu na sebe, onih nematerijalnih, moralnih, valja ih svakako lišiti.

I zato je u javnosti, odnosno u medijima, oživljena debata o ratovima iz devedesetih u kojima se krvavo raspala država Jugoslavija. Baš pod nazivom „Debata” upustila se u to televizija B92. Posle prva dva izdanja, jednog o liku i delu generala Ratka Mladića, drugog o „ratnohuškačkom novinarstvu”, čini se da nisu pogođeni ni mesto ni način za suvislo „raščišćavanje” pojava i događaja. Iz TV studija posle suprotstavljanja mišljenja dve strane izlaze još ubeđenije u svoje stavove, samim tim međusobno još udaljenije. A gledalac ostaje uz ekran iznerviran, ogorčen, poražen količinom zadrtosti, cinizma, svađalačkog tona, omalovažavanja, uvreda, tvrdoglavog odbijanja da se sasluša tuđi iskaz čak i kad se on poziva na nesumnjive činjenice.

Umesto suvislih odgovora na pitanja, ili razjašnjavanja dilema koje možda muče i njega samog, zapljusnuli su ga buka i bes, atmosfera puna uzburkane, pa i zle krvi. U emisiji zamišljenoj da demokratski pruži priliku za ravnopravno izražavanje različitosti, voditeljka se ne trudi, ili ne uspeva, da održi ravnotežu među učesnicima. Favorizuje „ispravnije”, popušta govorljivijima, ne sputava agresivnije. Drži se strogo, mada na momente izgleda da bi najradije izašla iz ove arene s ljutim protivnicima u koju je ušla vrlo ambiciozno.

Ali, čemu će zapravo doprineti i kome će koristiti ovakve TV debate?

Hoće li smanjiti opasne jednostranosti i isključivosti u pristupu temama iz prošlosti? Hoće li pomoći da se ujednači metodologija u neophodnom utvrđivanju istine o minulim zbivanjima? Hoće li homogenizovati javno mnjenje i dovesti do toliko potrebnog smirivanja strasti? Ili će postati samo varijacija rijalitija koji računa s intrigom, pa i mogućim ekscesnim, skandaloznim obrtima?

Gledaju li to uopšte mladi ljudi, interesuje li njih da se na takav način pretresa novija istorija? Reklo bi se da ih u ovom času više, i jedino, zanima sadašnjost. Uz ostalo – da li će moći na letovanje.

Recimo u Hrvatsku, „tako lepu a tako blizu”, koja se veoma efektno reklamira izobiljem sunčanih dana, ostrva, vina, spomenika na listi svetske baštine... – za razliku od Srbije koja je pre koju godinu dala dobre pare a doživela fijasko u sličnom pokušaju privlačenja turista.

Ko je pre dve decenije bio uspešniji u ratnoj i patriotskoj propagandi – zna se po ishodu i dosegnutim ciljevima. Kasno je tu nešto učiti od bivše braće i sadašnjih suseda. Ali bi se možda moglo razmisliti o ugledanju na komšijske turističke reklame. Pa da i k nama otud dolaze ne samo mladi, na Egzit i Guču, nego i stariji. Recimo, u banje.