Узбуркавање страсти

Политика која прокламује да се води зарад „бољег живота свих наших грађана” засад на делу не показује да успева у тој племенитој намери. Ако је, пак, њен циљ „боља будућност за нашу децу”, можда има наде да се,док та деца још поодрасту, ствари малко и поправе.

Има оних који верују да им, при том, не смемо оставити у наслеђе нерашчишћене рачуне из прошлости. Ако ће нешто финансијских дугова ипак морати да преузму на себе, оних нематеријалних, моралних, ваља их свакако лишити.

И зато је у јавности, односно у медијима, оживљена дебата о ратовима из деведесетих у којима се крваво распала држава Југославија. Баш под називом „Дебата” упустила се у то телевизија Б92. После прва два издања, једног о лику и делу генерала Ратка Младића, другог о „ратнохушкачком новинарству”, чини се да нису погођени ни место ни начин за сувисло „рашчишћавање” појава и догађаја. Из ТВ студија после супротстављања мишљења две стране излазе још убеђеније у своје ставове, самим тим међусобно још удаљеније. А гледалац остаје уз екран изнервиран, огорчен, поражен количином задртости, цинизма, свађалачког тона, омаловажавања, увреда, тврдоглавог одбијања да се саслуша туђи исказ чак и кад се он позива на несумњиве чињенице.

Уместо сувислих одговора на питања, или разјашњавања дилема које можда муче и њега самог, запљуснули су га бука и бес, атмосфера пуна узбуркане, па и зле крви. У емисији замишљеној да демократски пружи прилику за равноправно изражавање различитости, водитељка се не труди, или не успева, да одржи равнотежу међу учесницима. Фаворизује „исправније”, попушта говорљивијима, не спутава агресивније. Држи се строго, мада на моменте изгледа да би најрадије изашла из ове арене с љутим противницима у коју је ушла врло амбициозно.

Али, чему ће заправо допринети и коме ће користити овакве ТВ дебате?

Хоће ли смањити опасне једностраности и искључивости у приступу темама из прошлости? Хоће ли помоћи да се уједначи методологија у неопходном утврђивању истине о минулим збивањима? Хоће ли хомогенизовати јавно мњење и довести до толико потребног смиривања страсти? Или ће постати само варијација ријалитија који рачуна с интригом, па и могућим ексцесним, скандалозним обртима?

Гледају ли то уопште млади људи, интересује ли њих да се на такав начин претреса новија историја? Рекло би се да их у овом часу више, и једино, занима садашњост. Уз остало – да ли ће моћи на летовање.

Рецимо у Хрватску, „тако лепу а тако близу”, која се веома ефектно рекламира изобиљем сунчаних дана, острва, вина, споменика на листи светске баштине... – за разлику од Србије која је пре коју годину дала добре паре а доживела фијаско у сличном покушају привлачења туриста.

Ко је пре две деценије био успешнији у ратној и патриотској пропаганди – зна се по исходу и досегнутим циљевима. Касно је ту нешто учити од бивше браће и садашњих суседа. Али би се можда могло размислити о угледању на комшијске туристичке рекламе. Па да и к нама отуд долазе не само млади, на Егзит и Гучу, него и старији. Рецимо, у бање.