Melem na ranu

Kad je šala suvisla, kad je humor pristojan? Kad vic nije pornografski a satira nije nacionalistička? Kad prestaje duhovitost i nastaje glupost? Gde pošalica golica i zasmejava a gde povređuje i ljuti? Šta je u zabavi dobro i bezazleno a šta loše i intrigantno?

O tome se ovih dana raspravlja povodom dve skorašnje TV emisije, jedne američke i jedne naše, koje po formatu spadaju u vrstu šou programa. Prva je pogodila Srbe, druga Hrvate, a obe su izazvale i političke reakcije koje, čini se, prevazilaze značaj povoda.

Koliko se ovde zna, američka autorka Čelzi Hendler nije se uopšte ni osvrtala na nastali „slučaj”. U slučaju autora Prve srpske televizije, odgovor je usledio odmah. Ivan Ivanović iskoristio je već prvo naredno izdanje svoje emisije da poentira. Pozvao je za glavnog i jedinog gosta hrvatskog pevača Tonija Cetinića i proveo veče s njim u prijateljskom i vedrom raspoloženju.

Ne samo da nije hteo da reterira, nego je u sadržaj humorističkog dela programa uključio još ponekog Hrvata, sve do hrvatskog Predsednika Republike.

Ipak, prigovor hrvatske zajednice u Srbiji – bez obzira da li će se pretvoriti u „packu” u vidu zvanične opomene iz Republičke radiodifuzne agencije – bio je potreban, a izgleda i delotvoran. Zaneo se bio Ivanović (ili oni koji mu tekstove pišu) te je sve više klizio u banalnosti, rečju i gestom, u vulgarno i prostačko, u grubo i neotesano. Popularnost ga je ponela visoko i lišila samokontrole.

Poslednje izdanje kao da je bilo je pripremano s više pažnje. Nije naglašeno iritiralo, a ostalo je verno odabranom stilu komunikacije. Teško će biti produkcionom timu ovog TV hita da popularnost održava vodeći stalno računa o prihvatljivom nivou provokacije, o pragu javne i nacionalne osetljivosti, o granicama dobrog ukusa. Taj izazov za Prvu manji je utoliko što je konkurencija izuzetno mala i slaba – RTS se u potpunosti kloni humora, posebno političkog humora i satire, a Pink to svodi na „Kursadžije”.

Mnogo više od melema na ranu koju je Srbima i Srbiji nanela pomenuta Čelzi sa svojim gostima bila je emisija iz Diskaverijevog serijala „Vrhunsko graditeljstvo”. Baveći se komplikovanim procesom podizanja beogradskog mosta na Savi. Jedan odličan novinar i jedan dobronameran čovek, Deni Forster, ispričao nam je lepu priču o nama samima. Ceo sat sagledavali smo, iz potpuno drugog ugla i na nov način, ono što nam inače raste pred očima, saznavali pojedinosti o tehničkim osobenostima projekta, videli neposredno postupke u izvođenju, upoznali ljude koji posao vode – sve to zahvaljujući iskrenom entuzijazmu i visokoprofesionalnom angažmanu autora koji nije zanemario ni istorijski, ni politički, ni ekonomski kontekst ovog graditeljskog poduhvata.

Začuđujuće je što za nekoliko godina izgradnje mosta kod Ade Ciganlije nije bilo nijedne slične TV emisije domaće proizvodnje. Za razliku od Avalskog tornja, koji ima sistematski zabeleženu istoriju svog nastanka, most na Savi ostao bi, da nije bilo jedne strane televizije, bez takvog preko potrebnog svedočanstva.

Za naše TV prvo je bila vodeća tema smislenost samog jednopilonskog mosta. Sada oživljavaju sporovi o visini ukupnih troškova gradnje. Ništa ovde, avaj, ne može da prođe bez mutne političke pozadine i to, na žalost, neminovno ostaje glavna tema i za ovdašnje televizije, pa i za opšti doživljaj naše stvarnosti.