Мелем на рану

Кад је шала сувисла, кад је хумор пристојан? Кад виц није порнографски а сатира није националистичка? Кад престаје духовитост и настаје глупост? Где пошалица голица и засмејава а где повређује и љути? Шта је у забави добро и безазлено а шта лоше и интригантно?

О томе се ових дана расправља поводом две скорашње ТВ емисије, једне америчке и једне наше, које по формату спадају у врсту шоу програма. Прва је погодила Србе, друга Хрвате, а обе су изазвале и политичке реакције које, чини се, превазилазе значај повода.

Колико се овде зна, америчка ауторка Челзи Хендлер није се уопште ни освртала на настали „случај”. У случају аутора Прве српске телевизије, одговор је уследио одмах. Иван Ивановић искористио је већ прво наредно издање своје емисије да поентира. Позвао је за главног и јединог госта хрватског певача Тонија Цетинића и провео вече с њим у пријатељском и ведром расположењу.

Не само да није хтео да ретерира, него је у садржај хумористичког дела програма укључио још понеког Хрвата, све до хрватског Председника Републике.

Ипак, приговор хрватске заједнице у Србији – без обзира да ли ће се претворити у „пацку” у виду званичне опомене из Републичке радиодифузне агенције – био је потребан, а изгледа и делотворан. Занео се био Ивановић (или они који му текстове пишу) те је све више клизио у баналности, речју и гестом, у вулгарно и простачко, у грубо и неотесано. Популарност га је понела високо и лишила самоконтроле.

Последње издање као да је било је припремано с више пажње. Није наглашено иритирало, а остало је верно одабраном стилу комуникације. Тешко ће бити продукционом тиму овог ТВ хита да популарност одржава водећи стално рачуна о прихватљивом нивоу провокације, о прагу јавне и националне осетљивости, о границама доброг укуса. Тај изазов за Прву мањи је утолико што је конкуренција изузетно мала и слаба – РТС се у потпуности клони хумора, посебно политичког хумора и сатире, а Пинк то своди на „Курсаџије”.

Много више од мелема на рану коју је Србима и Србији нанела поменута Челзи са својим гостима била је емисија из Дискаверијевог серијала „Врхунско градитељство”. Бавећи се компликованим процесом подизања београдског моста на Сави. Један одличан новинар и један добронамеран човек, Дени Форстер, испричао нам је лепу причу о нама самима. Цео сат сагледавали смо, из потпуно другог угла и на нов начин, оно што нам иначе расте пред очима, сазнавали појединости о техничким особеностима пројекта, видели непосредно поступке у извођењу, упознали људе који посао воде – све то захваљујући искреном ентузијазму и високопрофесионалном ангажману аутора који није занемарио ни историјски, ни политички, ни економски контекст овог градитељског подухвата.

Зачуђујуће је што за неколико година изградње моста код Аде Циганлије није било ниједне сличне ТВ емисије домаће производње. За разлику од Авалског торња, који има систематски забележену историју свог настанка, мост на Сави остао би, да није било једне стране телевизије, без таквог преко потребног сведочанства.

За наше ТВ прво је била водећа тема смисленост самог једнопилонског моста. Сада оживљавају спорови о висини укупних трошкова градње. Ништа овде, авај, не може да прође без мутне политичке позадине и то, на жалост, неминовно остаје главна тема и за овдашње телевизије, па и за општи доживљај наше стварности.