Ključevi radosti

TRSTENIK – Okrutnost sudbine za četrdesetpetogodišnju Zlatu Dašić i njeno četvoro maloletne dece trajala je više od sedam godina. Pod naletom albanskih terorista krenula je u beg starim traktorom 16. juna 1999. godine, smestivši četvoro dece u prikolicu. Na samom početku nije imala sreće. Njenog muža Dragutina, koji je bio u pratnji, kidnapovali su teroristi, a ona je za tri dana dospela u selo Stragare, na teret svojoj zaovi i bratu.

Kuća njenog brata bila je tesna da smesti i nahrani sva izbeglička usta, pa je krenula u neizvesnost, prema Trsteniku. Išla je pešice i stigla do policije, u potrazi za nekakvim smeštajem i bilo kakvim poslom. U Crvenom krstu je upoznala učiteljicu Vukosavu Cicu Ćeličanin, koja ju je odvela u jednu sobicu seoske osnovne škole, u kojoj je provela sve vreme do današnjih dana, kada je, posle mnogo teških i gladnih godina, doživela veliku radost.

Udruženje porodica kidnapovanih i nestalih lica iz Kraljeva i Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju pronašli su jednu praznu kuću, staru, ali dobro očuvanu, sa ekonomskim prostorijama i placem od 27 ari i krenuli u sakupljanje para za otkup. Prodavac Slobodan Stanojević je pristao na cenu od 12.000 evra, a poklonio je Zlati i njenoj deci kompletne stvari. Ministarstvo za kapitalne investicije obezbedilo je polovinu sredstava, a drugi deo Koordinacioni centar za KiM.

Ključeve radosti Zlati je uručio ministar Velimir Ilić, poželevši deci da prigrle svoj dom i da odrastaju u sreći i miru.

Zlata je plakala od sreće, dok je njene četvoro dece pokušavalo da je uteši.

Sve minule godine bile su duge za porodicu Dašić, naročito zimi, kada nije bilo posla u poljoprivredi, a Zlata tražila način kako da prehrani decu i da ih spremi za školu. Najstariji Petar (1992) završio je osmi i već je na izučavanju stolarskog zanata u selu Stragari. Mlađi Darko (1993) je sedmi razred, Milosava (1995) umilnim glasom hrabri mamu, a najmlađi Ljubomir (1998) se, kao da je odrastao, zahvaljuje se ministru Iliću, pa Sandi Ivić-Rašković i svima koji su ovde došli iz Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica.

– Meni je sada dobro. Oca nisam upamtio, bio sam beba. Ovde će mi biti lepo, veliko dvorište, a u njemu će mama da napravi baštu. Imam ovde i drugara Miku Marinkovića, idemo zajedno u školu. Sada, kada imam kuću i dvorište, biće još drugara – kaže maleni Ljubomir.

 Zlata još kaže da veliku zahvalnost duguje ljudima iz Udruženja Brankici Antić i Draganu Jovanoviću, koji nisu štedeli sebe da reše njene probleme. A njih uistinu nije bilo malo.

– Morala sam da radim, bila zdrava ili bolesna. Ako jedan dan ne nadničim, nema hrane za moju decu. Uzmem nadnicu, pa kupim salamu i hleb, neko jaje, deca moraju da jedu. Najveća muka je zimi bila. Nema radova u polju, nema ni para, ni jela. Morala sam da na vreme obezbedim nekoliko džakova brašna, krompira, malo luka... A kad radim, moja trogodišnja Milosava morala je da čuva i pere najmlađeg Ljubomira.

Nadam se da će sada sve biti lakše – kaže Zlata.

O povratku na Kosovo ova porodica i ne pomišlja. Ne zaboravljaju kidnapovanog Dragutina. Kada o njemu govore, svi tuguju i, kažu, gaje nekakvu nadu. Niko im ništa ne govori o nestalom. Veruju da Albanci znaju šta se dogodilo, ali neki ne smeju da govore. Srbi ne znaju. Posle svega, započinju novi život u novom i velikom dvorištu sa starom, ali sigurnom kućom, koju će učiniti svojim toplim ognjištem.