Кључеви радости

ТРСТЕНИК – Окрутност судбине за четрдесетпетогодишњу Злату Дашић и њено четворо малолетне деце трајала је више од седам година. Под налетом албанских терориста кренула је у бег старим трактором 16. јуна 1999. године, сместивши четворо деце у приколицу. На самом почетку није имала среће. Њеног мужа Драгутина, који је био у пратњи, киднаповали су терористи, а она је за три дана доспела у село Страгаре, на терет својој заови и брату.

Кућа њеног брата била је тесна да смести и нахрани сва избегличка уста, па је кренула у неизвесност, према Трстенику. Ишла је пешице и стигла до полиције, у потрази за некаквим смештајем и било каквим послом. У Црвеном крсту је упознала учитељицу Вукосаву Цицу Ћеличанин, која ју је одвела у једну собицу сеоске основне школе, у којој је провела све време до данашњих дана, када је, после много тешких и гладних година, доживела велику радост.

Удружење породица киднапованих и несталих лица из Краљева и Координациони центар за Косово и Метохију пронашли су једну празну кућу, стару, али добро очувану, са економским просторијама и плацем од 27 ари и кренули у сакупљање пара за откуп. Продавац Слободан Станојевић је пристао на цену од 12.000 евра, а поклонио је Злати и њеној деци комплетне ствари. Министарство за капиталне инвестиције обезбедило је половину средстава, а други део Координациони центар за КиМ.

Кључеве радости Злати је уручио министар Велимир Илић, пожелевши деци да пригрле свој дом и да одрастају у срећи и миру.

Злата је плакала од среће, док је њене четворо деце покушавало да је утеши.

Све минуле године биле су дуге за породицу Дашић, нарочито зими, када није било посла у пољопривреди, а Злата тражила начин како да прехрани децу и да их спреми за школу. Најстарији Петар (1992) завршио је осми и већ је на изучавању столарског заната у селу Страгари. Млађи Дарко (1993) је седми разред, Милосава (1995) умилним гласом храбри маму, а најмлађи Љубомир (1998) се, као да је одрастао, захваљује се министру Илићу, па Санди Ивић-Рашковић и свима који су овде дошли из Удружења породица киднапованих и несталих лица.

– Мени је сада добро. Оца нисам упамтио, био сам беба. Овде ће ми бити лепо, велико двориште, а у њему ће мама да направи башту. Имам овде и другара Мику Маринковића, идемо заједно у школу. Сада, када имам кућу и двориште, биће још другара – каже малени Љубомир.

 Злата још каже да велику захвалност дугује људима из Удружења Бранкици Антић и Драгану Јовановићу, који нису штедели себе да реше њене проблеме. А њих уистину није било мало.

– Морала сам да радим, била здрава или болесна. Ако један дан не надничим, нема хране за моју децу. Узмем надницу, па купим саламу и хлеб, неко јаје, деца морају да једу. Највећа мука је зими била. Нема радова у пољу, нема ни пара, ни јела. Морала сам да на време обезбедим неколико џакова брашна, кромпира, мало лука... А кад радим, моја трогодишња Милосава морала је да чува и пере најмлађег Љубомира.

Надам се да ће сада све бити лакше – каже Злата.

О повратку на Косово ова породица и не помишља. Не заборављају киднапованог Драгутина. Када о њему говоре, сви тугују и, кажу, гаје некакву наду. Нико им ништа не говори о несталом. Верују да Албанци знају шта се догодило, али неки не смеју да говоре. Срби не знају. После свега, започињу нови живот у новом и великом дворишту са старом, али сигурном кућом, коју ће учинити својим топлим огњиштем.