Heoliberalizam u korenu krize

Napokon i od naših vodećih političara mogli smo da čujemo kako u Srbiji postoje nepristojno bogati ljudi koji bi morali da imaju veću društvenu i socijalnu odgovornost, te da nije ni normalno, ni moralno da neki tajkuni na svakom koraku pokazuju da imaju avione i kamione, a svoje radnike plaćaju 150-200 evra. U isto vreme, naši neoliberalni mejnstrim ekonomisti (koji još uvek drže monopol u državnoj administraciji i na javnoj sceni) i dalje tvrde kako su ekonomija i socijalna odgovornost nespojivi, te da ekonomija ne poznaje kategorije pravičnosti i morala.

Savremeni neoliberali imaju mnogo zajedničkog sa svojim duhovnim precima – klasičnim liberalima (sa kraja HIH i početka HH veka), a upravo je odnos između morala i ekonomije pitanje po kome se oni razlikuju. Liberalizam je bio ideologija nacionalne buržoazije, koja je insistirala na principima individualnih sloboda i vladavini prava na nivou nacionalne države, i bila je donekle ukorenjena u sopstvenom narodu, te nije mogla da bude potpuno ravnodušna na njegov socijalni položaj. S druge strane, nosilac neoliberalne ideje jeste transnacionalna buržoazija, koja nije ukorenjena u socijalnim strukturama nacionalnih društava i formira posebno nadnacionalno društvo – svetsku oligarhiju, koja insistira samo na ekonomskoj efikasnosti i indiferentna je na kategorije kao što su moral, pravednost, socijalna odgovornost i slično.

Upravo od odnosa ekonomije i morala dobrim delom zavisi kako će da funkcioniše ekonomski sistem. Razvoj kapitalizma do Prvog svetskog rata vezuje se, dobrim delom, i za staru asketsku buržoaziju, koju odlikuje izuzetna marljivost, lična moralnost i socijalna odgovornost. Asketska buržoazija, odričući se mnogih sopstvenih životnih radosti kako bi što više štedela i ulagala u poslovanje, mogla je da očekuje štedljivost i od drugih, te je imala šansu da bude shvaćena i uvažavana od celoga društva. Upravo je ukorenjenost u društvu u kome živi i radi bila garancija moralnosti i poslovnosti nacionalne buržoazije, pošto bi otuđenje od zajednice predstavljalo i kraj njene poslovne karijere.

Staru asketsku nacionalnu buržoaziju postepeno je zamenjivala nova transnacionalna buržoazija finansijskih spekulanata. Njihova pohlepa ne ograničava hedonističke prohteve, ne odlaže ispunjenje želja i živi u svome samoizolirajućem virtuelnom prostranstvu. Ona je izgubila svaku legitimnost i nema nikakvu osnovu da računa kako će biti shvaćena i uvažavana od ostalog dela društva. Zbog toga se nova buržoazija sve više otuđuje od društva u kome živi i zatvara (umrežava) u posebnu međunarodnu grupu (svetske oligarhije) koja više i ne računa na široku građansku podršku, nego na podršku globalnih – nadnacionalnih sila. Zgrtanje materijalnog bogatstva postaje njihov vrhovni ideal i ravnodušni su prema patnjama drugih i svega što se ne tiče njegovog materijalnog interesa i životnog standarda. Erozija moralne dimenzije kapitalizma dovela je do toga da su pohlepa (da se ima više – da se svaka prilika zgrabi kako je ne bi ugrabio neko drugi) i strah (da se sve može brzo izgubiti – da niko nije više siguran) glavni pokretači sistema. Pohlepa i strah zamenili su odmerenost i sigurnost. Umesto na moral, veru i savest, novi kapitalizam se oslanja na zakone, interes i profit. Formalno poštovanje zakonskih normi (koje često nisu u skladu za moralom) i logika (sebičnih ličnih) interesa i profita prevladali su nad moralom, verom i savešću koji pokušavaju da se proteraju u svojevrsni crkveni rezervat (kome je do morala, neka ide u crkvu).

Liberalni kapitalizam, koji se zasniva na ideji o samoregulišućem laissez-faire tržištu, doveo je do velike ekonomske krize 30-ih godina prošlog veka. Došlo je do dugoročno značajnog pada privredne aktivnosti, ogromne nezaposlenosti i velike neizvesnosti. Mnogi autori u svetu (na primer, Karl Polanji) smatraju da je fašizam direktan i nužan proizvod liberalnog kapitalizma, jer su odsustvo sigurnosti i hronični strah od neizvesnosti uticali na psihičku nestabilnost ljudi, što je direktno gurnulo mase u naručje fašizma.

Nama ostaje samo nada da do nečega sličnog neće dovesti radikalnija i nehumanija savremena inkarnacija liberalnog kapitalizma – neoliberalizam. A upravo je neoliberalizam, u velikoj meri, zaslužan za aktuelnu svetsku ekonomsku krizu kojoj se još ne nazire kraj, a još manje sagledavaju sve njene posledice.

redovni profesor univerziteta