Hеолиберализам у корену кризе

Напокон и од наших водећих политичара могли смо да чујемо како у Србији постоје непристојно богати људи који би морали да имају већу друштвену и социјалну одговорност, те да није ни нормално, ни морално да неки тајкуни на сваком кораку показују да имају авионе и камионе, а своје раднике плаћају 150-200 евра. У исто време, наши неолиберални мејнстрим економисти (који још увек држе монопол у државној администрацији и на јавној сцени) и даље тврде како су економија и социјална одговорност неспојиви, те да економија не познаје категорије правичности и морала.

Савремени неолиберали имају много заједничког са својим духовним прецима – класичним либералима (са краја ХIХ и почетка ХХ века), а управо је однос између морала и економије питање по коме се они разликују. Либерализам је био идеологија националне буржоазије, која је инсистирала на принципима индивидуалних слобода и владавини права на нивоу националне државе, и била je донекле укорењена у сопственом народу, те није могла да буде потпуно равнодушна на његов социјални положај. С друге стране, носилац неолибералне идеје јесте транснационална буржоазија, која није укорењена у социјалним структурама националних друштава и формира посебно наднационално друштво – светску олигархију, која инсистира само на економској ефикасности и индиферентна је на категорије као што су морал, праведност, социјалнa одговорност и слично.

Управо од односа економије и морала добрим делом зависи како ће да функционише економски систем. Развој капитализма до Првог светског рата везује се, добрим делом, и за стару аскетску буржоазију, коју одликује изузетна марљивост, лична моралност и социјална одговорност. Аскетска буржоазија, одричући се многих сопствених животних радости како би што више штедела и улагала у пословање, могла је да очекује штедљивост и од других, те је имала шансу да буде схваћена и уважавана од целога друштва. Управо је укорењеност у друштву у коме живи и ради била гаранција моралности и пословности националне буржоазије, пошто би отуђење од заједнице представљало и крај њене пословне каријере.

Стару аскетску националну буржоазију постепено је замењивала нова транснационална буржоазија финансијских спекуланата. Њихова похлепа не ограничава хедонистичке прохтеве, не одлаже испуњење жеља и живи у своме самоизолирајућем виртуелном пространству. Она је изгубила сваку легитимност и нема никакву основу да рачуна како ће бити схваћена и уважавана од осталог дела друштва. Због тога се нова буржоазија све више отуђује од друштва у коме живи и затвара (умрежава) у посебну међународну групу (светске олигархије) која више и не рачуна на широку грађанску подршку, него на подршку глобалних – наднационалних сила. Згртање материјалног богатства постаје њихов врховни идеал и равнодушни су према патњама других и свега што се не тиче његовог материјалног интереса и животног стандарда. Ерозија моралне димензије капитализма довела је до тога да су похлепа (да се има више – да се свака прилика зграби како је не би уграбио неко други) и страх (да се све може брзо изгубити – да нико није више сигуран) главни покретачи система. Похлепа и страх заменили су одмереност и сигурност. Уместо на морал, веру и савест, нови капитализам се ослања на законе, интерес и профит. Формално поштовање законских норми (које често нису у складу за моралом) и логика (себичних личних) интереса и профита превладали су над моралом, вером и савешћу који покушавају да се протерају у својеврсни црквени резерват (коме је до морала, нека иде у цркву).

Либерални капитализам, који се заснива на идеји о саморегулишућем laissez-faire тржишту, довео је до велике економске кризе 30-их година прошлог века. Дошло је до дугорочно значајног пада привредне активности, огромне незапослености и велике неизвесности. Многи аутори у свету (на пример, Карл Полањи) сматрају да је фашизам директан и нужан производ либералног капитализма, јер су одсуство сигурности и хронични страх од неизвесности утицали на психичку нестабилност људи, што је директно гурнуло масе у наручје фашизма.

Нама остаје само нада да до нечега сличног неће довести радикалнија и нехуманија савремена инкарнација либералног капитализма – неолиберализам. А управо је неолиберализам, у великој мери, заслужан за актуелну светску економску кризу којој се још не назире крај, а још мање сагледавају све њене последице.

редовни професор универзитета