MIŠEVI I LjUDI

Ritualni i rutinski deo kineske spoljne politike je nastojanje njihovih činovnika po svetskim ambasadama da unutrašnju politiku Kine, političke običaje, manire i praksu, zastupaju u zemljama gde su na službi. Po službenoj dužnosti ulažu proteste i nagoveštavaju značaj bilateralnih odnosa, pa ko se prepadne, prepao se...

A naši, bogami, jesu, pa su brže-bolje skinuli film ,,Letnja palata" s programa beogradskog Festivala autorskog filma i skandal je pukao do neba.

Sitni činovnici iz raznih srbijanskih i beogradskih ministarstava i sekretarijata doneli su odluku koja ponižava zdrav razum, društvene instinkte i kulturne obrasce i uspeli su da s malo reči i obrazloženja naprave veliku glupost.

Nisu valjda poverovali da će skidanje ovog filma, zabranjenog u Kini i prikazanog širom sveta (osim u Indiji), doprineti da Kina u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija glasa da Kosovo ostane naše. Odnosno, da li je mogućno da su poverovali da bi prikazivanje filma toliko naljutilo Kineze da bi ova civilizacija, koja hiljadama godina praktikuje spoljnu politiku, zapostavila svoje bolje, temeljnije interese i proračune pa glasala za potpunu nezavisnost Kosova zato što je 300 ljudi u Beogradu odgledalo ljubavnu priču u čijoj je pozadini masakr na Trgu nebeskog mira koji se dogodio pre 18 godina i o kome je naša televizija u ono doba eksplicitnije svedočila nego što je to slučaj u filmu "Letnja palata".

Rekao bih da je za prestiž Srbije neuporedivo veća šteta od skidanja filma s festivalskog programa i da nikakva korist iz tog cenzorskog akta ne može da proizađe, osim koristi da se pokrenu neka unutrašnja, naša pitanja koja nemaju veze s Kinom i filmom, ali imaju veze s politikom i kulturom.

Ovaj skandal obnavlja ovde zapostavljenu priču, stariju od bilo kakvog političkog pokreta ili projekta, priču o vrednostima slobode, stvaralaštva, društvenog angažmana i hrabrosti, sve one vrednosti koje jedno društvo čine pristojnim a pripadnike društva, u uslovima potpune slobode stvaranja i vrhunskog društvenog angažmana, čini ponosnim zbog pripadanja takvom društvu.

Mislio sam da sam u godinama u kojima sam postao dovoljno cinik da bih zbog postupaka drugih ljudi osećao stid. Ali, osećam ga kad zamislim scenu u kojoj neki činovnik iz kulturnog odeljenja Kineske ambasade u Beogradu ulaže formalni protest nekom činovniku u srpskom Ministarstvu inostranih poslova, odeljenje za kulturnu razmenu, ili kako se to već zove, pa ovaj poziva beogradski Sekretarijat za kulturu, ovi u panici zovu organizatore festivala, a ovi gase svetlo u sali.

Taj osećaj stida još su mi pojačale reči gradskog sekretara za kulturu koji hoće da nas ubedi da je "reč o višim državnim interesima", da su birali između "hrabrog i pametnog", pa su, kako kaže "izabrali pametno". Onda tu vrstu pameti ovako obrazlaže: "Zbog važnih državnih interesa uspostavljen je konsenzus po ovom pitanju... ne bi trebalo da uvredimo Kinu kao prijateljsku zemlju i veliku silu. Prikazivanjem filma Srbija bi na visokom državnom nivou mogla da ugrozi odnos sa stalnom i važnom članicom Saveta bezbednosti".

Tako to biva kad srednji birokratski sloj u jednoj zajednici definiše državni interes, a kad bih hteo da se bavim izvrtanjem stvari do apsurda mogao bih da poverujem da bi ta vrsta pameti konsenzualno zabranila i čitanje "Mletačkog trgovca" jer je Šekspir preko lika Šajloka potencirao jedan negativan stereotip o Jevrejima, a oni hoće da ulažu pare u Srbiju.

Ne verujem u kažnjavanje kao oblik opamećivanja onih kojima se dokazano ne može pomoći po pitanju pameti. Ali, umešanima u ovaj kulturni skandal izrekao bih kaznu po kineskom receptu. Reditelju filma "Letnja palata" zabranjeno je, naime, na rok od pet godina da snima filmove u Kini. Najmanje toliko i ovi naši trebalo bi da imaju zabranu da se bave kulturom. I politikom.

Glavni urednik nedeljnika ,,Vreme"