МИШЕВИ И ЉУДИ

Ритуални и рутински део кинеске спољне политике је настојање њихових чиновника по светским амбасадама да унутрашњу политику Кине, политичке обичаје, манире и праксу, заступају у земљама где су на служби. По службеној дужности улажу протесте и наговештавају значај билатералних односа, па ко се препадне, препао се...

А наши, богами, јесу, па су брже-боље скинули филм ,,Летња палата" с програма београдског Фестивала ауторског филма и скандал је пукао до неба.

Ситни чиновници из разних србијанских и београдских министарстава и секретаријата донели су одлуку која понижава здрав разум, друштвене инстинкте и културне обрасце и успели су да с мало речи и образложења направе велику глупост.

Нису ваљда поверовали да ће скидање овог филма, забрањеног у Кини и приказаног широм света (осим у Индији), допринети да Кина у Савету безбедности Уједињених нација гласа да Косово остане наше. Односно, да ли је могућно да су поверовали да би приказивање филма толико наљутило Кинезе да би ова цивилизација, која хиљадама година практикује спољну политику, запоставила своје боље, темељније интересе и прорачуне па гласала за потпуну независност Косова зато што је 300 људи у Београду одгледало љубавну причу у чијој је позадини масакр на Тргу небеског мира који се догодио пре 18 година и о коме је наша телевизија у оно доба експлицитније сведочила него што је то случај у филму "Летња палата".

Рекао бих да је за престиж Србије неупоредиво већа штета од скидања филма с фестивалског програма и да никаква корист из тог цензорског акта не може да произађе, осим користи да се покрену нека унутрашња, наша питања која немају везе с Кином и филмом, али имају везе с политиком и културом.

Овај скандал обнавља овде запостављену причу, старију од било каквог политичког покрета или пројекта, причу о вредностима слободе, стваралаштва, друштвеног ангажмана и храбрости, све оне вредности које једно друштво чине пристојним а припаднике друштва, у условима потпуне слободе стварања и врхунског друштвеног ангажмана, чини поносним због припадања таквом друштву.

Мислио сам да сам у годинама у којима сам постао довољно циник да бих због поступака других људи осећао стид. Али, осећам га кад замислим сцену у којој неки чиновник из културног одељења Кинеске амбасаде у Београду улаже формални протест неком чиновнику у српском Министарству иностраних послова, одељење за културну размену, или како се то већ зове, па овај позива београдски Секретаријат за културу, ови у паници зову организаторе фестивала, а ови гасе светло у сали.

Тај осећај стида још су ми појачале речи градског секретара за културу који хоће да нас убеди да је "реч о вишим државним интересима", да су бирали између "храброг и паметног", па су, како каже "изабрали паметно". Онда ту врсту памети овако образлаже: "Због важних државних интереса успостављен је консензус по овом питању... не би требало да увредимо Кину као пријатељску земљу и велику силу. Приказивањем филма Србија би на високом државном нивоу могла да угрози однос са сталном и важном чланицом Савета безбедности".

Тако то бива кад средњи бирократски слој у једној заједници дефинише државни интерес, а кад бих хтео да се бавим извртањем ствари до апсурда могао бих да поверујем да би та врста памети консензуално забранила и читање "Млетачког трговца" јер је Шекспир преко лика Шајлока потенцирао један негативан стереотип о Јеврејима, а они хоће да улажу паре у Србију.

Не верујем у кажњавање као облик опамећивања оних којима се доказано не може помоћи по питању памети. Али, умешанима у овај културни скандал изрекао бих казну по кинеском рецепту. Редитељу филма "Летња палата" забрањено је, наиме, на рок од пет година да снима филмове у Кини. Најмање толико и ови наши требало би да имају забрану да се баве културом. И политиком.

Главни уредник недељника ,,Време"