Čembalo i rep – podruku

Lepo je kada nekog kritičar nazove kraljicom čembala, kao svojevremeno našu Smiljku Isaković, i to u Češkoj gde ovaj instrument, klaviru daleki rođak, nije od juče. U toj zemlji joj je dodeljena i Masarikova nagrada za muziku, baš kao i Lučanu Pavarotiju. A dokle se to "kraljevstvo" tačno prostire – teško je reći, ali ono što znamo: ovoga decembra u njemu su sve veliki, poznati ljudi, između ostalog i zbog godišnjica koje se vezuju uz njihova imena. Koncertom "Teslin put" poznata čembalistkinja predstaviće se narednog četvrtka publici u Sentandreji, u Mađarskoj, onog sledećeg Novosađanima – u Matici srpskoj, dok će 18. decembra u Skupštini grada izvesti program "Nepoznata Iberija", pod pokroviteljstvom Instituta "Servantes" u Beogradu.

● Otkud Nikola Tesla, Federiko Garsija Lorka i Manuel de Falja u ovim vašim novim programima?

– Tesla je jako voleo muziku i pokazao nam kako se prostire zvuk, a ja sa čembalom, na kraju godine u kojoj se obeležava vek i po od njegovog rođenja, krećem na muzičko putovanje kroz zemlje u kojima je veliki naučnik živeo. Dakle, povezujem njihove muzike. Sa dvojicom Španaca stvari malo drugačije stoje. Sa njima ja se, u stvari, vraćam njihovoj prvoj, a mojoj drugoj domovini, kako volim da kažem, koju sam malo zapostavila. U Madridu sam živela pet godina, tamo sam i magistrirala – na čembalu. Inače, prošlo je i 70 godina od Lorkine smrti a 60 od De Faljine. Obojica su živeli u Granadi, čak je De Falja učio Lorku da svira klavir. Program "Nepoznata Iberija" zaista je za nas nešto novo. Deo toga je i jedan manje poznati Lorka, koji nije bio samo veliki pesnik. Da je duže poživeo možda bi stigao da u punom sjaju izrazi i svoj nesumnjivi dar za muziku. Kao etnomuzikolog sakupljao je španske narodne pesme, harmonizovao ih i sam izvodio. Neke od tih pesama otpevaće nam Nataša Tasić.

● Sa zvucima juga nedavno ste se predstavili i na severu Evrope – na Islandu. Kako je to njima zvučalo?

– Dešavalo se to u okviru Dana srpske kulture. Ali, moj koncert Iberika-Balkanika bio je jedna kombinacija tih zvukova južnih. S jedne strane muzika Španije i Portugalije, s druge – Srbije, Bugarske i Grčke, moje treće domovine. I to znam da kažem, jer sam i u Grčkoj prilično živela i radila. Mislim da se Islanđanima sve to jako dopalo i nadam se da ću ponovo stići tamo. "Možda sigurno", da upotrebim uzrečicu jednog mog prijatelja.

● Šta posebno pamtite sa vaših čestih muzičkih putovanja?

– Njujork i onu poznatu, veliku palatu na Ist Riveru. Prvi sam, možda i danas jedini, čembalista koji je u njoj svirao. Bilo je to pre gotovo dve decenije. Na mom solističkom koncertu u zgradi Ujedinjenih nacija, u sali "Dag Hamaršeld", u publici su bili diplomatski predstavnici, ali i mnogo ljudi iz obezbeđenja. Na tom mestu i čembalo može biti sumnjivo.

● Vaš prvi instrument u mladosti bio je klavir. Čime Vas je osvojio njegov stari rođak i privukao u svoj elitni muzički klub?

– Ja ne volim tu etiketu, niti da ličimo na nekakvu muzičku sektu iz 16. ili 17. veka. Srećna sam što Beograd ima festival čembala, jedini u ovom delu Evrope. S druge strane, kada je takozvana rana muzika na okupu, kada je udružena, to je već nešto drugo i – sve je popularnija u svetu. Ja lično sam i magistar klavira (moskovski Konzervatorijum "Čajkovski"), on je i danas tu. Ipak, čini mi se kao da je mene čembalo pronašlo, izabralo. Iako se radi o instrumentu ograničenog volumena, ako umete da "kopate" po njemu pronaći ćete širok spektar zvukova – od orgulja do cvrkuta ptica. Ta lepota traganja za zvukom opčinila me je. U protivnom, čembalo lako postaje stari, dosadni instrument.

● Kako onda vidite njegovo mesto u ovom veku koji je tek započeo?

– Svakako ne kao nekakav muzejski instrument. To bi bilo užasno. Muzika je za mene živa stvar. Čembalo mora da pronalazi kopče sa našim vremenom. Da je Bah među nama i on bi u svoju muziku "upetljao" svašta, i kompjutere. Prosto bio je inovator, znatiželjan duh. Ja pravim obrade i sviram muziku koja je za mene pisana. Svašta se može sa čembalom čija je muzika minimalistička, i ponavljačka, sa varijacijama na istu temu. Baš kao i rep. Nikako da ostvarim svoj san o čembalu i udaraljkama. Ja volim ritam i – ne zaboravite! – zvuk čembala bio je zabavna muzika svoga vremena. Zašto to prećutkivati. Najvažnije je da je muzika dobra. Eminem je, recimo, za mene – car. Pogledajte samo te aranžmane... Moj sin Ljubiša, 16 mu je godina, počeo je da svira klavir, više rekreativno. Sada ga je obuzela košarka, ali i rep i hip-hop. I mi se oko muzike često sasvim lepo razumemo. Ko zna, možda jednom sklopimo nekakav važan muzički sporazum.

● I kad već glasno sanjate... Ima li još?

– Moj san je i da otvorim privatnu akademiju sa predmetima koji se ovde malo ili uopšte ne uče. Ja predajem kamernu muziku u "Mokranjcu", pošto su sve katedre za čembalo zauzete... U mom snu je: učiti mlade da sviraju čembalo na novi način, pa crkvena muzika, pa etno-zvuk – sa čembalom... Ukratko: staro kao novo. Taj san želim da pretvorim u javu. Možda sigurno.