Чембало и реп – подруку

Лепо је када неког критичар назове краљицом чембала, као својевремено нашу Смиљку Исаковић, и то у Чешкој где овај инструмент, клавиру далеки рођак, није од јуче. У тој земљи јој је додељена и Масарикова награда за музику, баш као и Лучану Паваротију. А докле се то "краљевство" тачно простире – тешко је рећи, али оно што знамо: овога децембра у њему су све велики, познати људи, између осталог и због годишњица које се везују уз њихова имена. Концертом "Теслин пут" позната чембалисткиња представиће се наредног четвртка публици у Сентандреји, у Мађарској, оног следећег Новосађанима – у Матици српској, док ће 18. децембра у Скупштини града извести програм "Непозната Иберија", под покровитељством Института "Сервантес" у Београду.

● Откуд Никола Тесла, Федерико Гарсија Лорка и Мануел де Фаља у овим вашим новим програмима?

– Тесла је јако волео музику и показао нам како се простире звук, а ја са чембалом, на крају године у којој се обележава век и по од његовог рођења, крећем на музичко путовање кроз земље у којима је велики научник живео. Дакле, повезујем њихове музике. Са двојицом Шпанаца ствари мало другачије стоје. Са њима ја се, у ствари, враћам њиховој првој, а мојој другој домовини, како волим да кажем, коју сам мало запоставила. У Мадриду сам живела пет година, тамо сам и магистрирала – на чембалу. Иначе, прошло је и 70 година од Лоркине смрти а 60 од Де Фаљине. Обојица су живели у Гранади, чак је Де Фаља учио Лорку да свира клавир. Програм "Непозната Иберија" заиста је за нас нешто ново. Део тога је и један мање познати Лорка, који није био само велики песник. Да је дуже поживео можда би стигао да у пуном сјају изрази и свој несумњиви дар за музику. Као етномузиколог сакупљао је шпанске народне песме, хармонизовао их и сам изводио. Неке од тих песама отпеваће нам Наташа Тасић.

● Са звуцима југа недавно сте се представили и на северу Европе – на Исланду. Како је то њима звучало?

– Дешавало се то у оквиру Дана српске културе. Али, мој концерт Иберика-Балканика био је једна комбинација тих звукова јужних. С једне стране музика Шпаније и Португалије, с друге – Србије, Бугарске и Грчке, моје треће домовине. И то знам да кажем, јер сам и у Грчкој прилично живела и радила. Мислим да се Исланђанима све то јако допало и надам се да ћу поново стићи тамо. "Можда сигурно", да употребим узречицу једног мог пријатеља.

● Шта посебно памтите са ваших честих музичких путовања?

– Њујорк и ону познату, велику палату на Ист Риверу. Први сам, можда и данас једини, чембалиста који је у њој свирао. Било је то пре готово две деценије. На мом солистичком концерту у згради Уједињених нација, у сали "Даг Хамаршелд", у публици су били дипломатски представници, али и много људи из обезбеђења. На том месту и чембало може бити сумњиво.

● Ваш први инструмент у младости био је клавир. Чиме Вас је освојио његов стари рођак и привукао у свој елитни музички клуб?

– Ја не волим ту етикету, нити да личимо на некакву музичку секту из 16. или 17. века. Срећна сам што Београд има фестивал чембала, једини у овом делу Европе. С друге стране, када је такозвана рана музика на окупу, када је удружена, то је већ нешто друго и – све је популарнија у свету. Ја лично сам и магистар клавира (московски Конзерваторијум "Чајковски"), он је и данас ту. Ипак, чини ми се као да је мене чембало пронашло, изабрало. Иако се ради о инструменту ограниченог волумена, ако умете да "копате" по њему пронаћи ћете широк спектар звукова – од оргуља до цвркута птица. Та лепота трагања за звуком опчинила ме је. У противном, чембало лако постаје стари, досадни инструмент.

● Како онда видите његово место у овом веку који је тек започео?

– Свакако не као некакав музејски инструмент. То би било ужасно. Музика је за мене жива ствар. Чембало мора да проналази копче са нашим временом. Да је Бах међу нама и он би у своју музику "упетљао" свашта, и компјутере. Просто био је иноватор, знатижељан дух. Ја правим обраде и свирам музику која је за мене писана. Свашта се може са чембалом чија је музика минималистичка, и понављачка, са варијацијама на исту тему. Баш као и реп. Никако да остварим свој сан о чембалу и удараљкама. Ја волим ритам и – не заборавите! – звук чембала био је забавна музика свога времена. Зашто то прећуткивати. Најважније је да је музика добра. Еминем је, рецимо, за мене – цар. Погледајте само те аранжмане... Мој син Љубиша, 16 му је година, почео је да свира клавир, више рекреативно. Сада га је обузела кошарка, али и реп и хип-хоп. И ми се око музике често сасвим лепо разумемо. Ко зна, можда једном склопимо некакав важан музички споразум.

● И кад већ гласно сањате... Има ли још?

– Мој сан је и да отворим приватну академију са предметима који се овде мало или уопште не уче. Ја предајем камерну музику у "Мокрањцу", пошто су све катедре за чембало заузете... У мом сну је: учити младе да свирају чембало на нови начин, па црквена музика, па етно-звук – са чембалом... Укратко: старо као ново. Тај сан желим да претворим у јаву. Можда сигурно.