TV – terorista

Teror reklama. Teror „rijalitija“. Teror politike. Teror kiča...

Sve to ponekad čovek pomisli, ili izgovori, nezadovoljan onim što mu se nudi s ekrana. Oblici protesta najčešće su miroljubivi i slabo delotvorni. Poneko ipak posegne i za jačim sredstvima, potegne bager ili toljagu pa lično krene da „disciplinuje“ krivca.

Ali tek s NATO-om nema šale. Kad televizija, po njenom mišljenju sada u Libiji, „teroriše narod“, ne bakće se Alijansa opisivanjem šta pod terorom podrazumeva i razlaganjem pojma na činioce nego grune bombama po satelitskim antenama i očas onemogući „teroristu“.

To je značajno proširenje primene vojne terminologije u odnosu na medijsku sferu, a u praksi novi primer bahatog obračunavanja bukvalnom, grubom silom s nepoželjnom medijskom moći.

Ni kad je 1999. godine bombardovao zgradu Radio-televizije Srbije, i pri tom ubio 16 dežurnih radnika, NATO nije mnogo objašnjavao razloge ove vojne intervencije. Spočitavalo se nešto u vezi s ratnom propagandom i širenjem pogrešnih poruka javnosti, odnosno s potrebom da se neutrališe medijska podrška legitimnom predsedniku tadašnje države koga je i ova vojna alijansa htela da makne s vlasti.

Obrni-okreni, u pitanju je bila, sporna po valjanosti, ali nesporna po vrsti, čisto medijska delatnost. Televizija je upotrebljavala sebi svojstven alat – reč i sliku. A iznervirani protivnik je, da ne gubi vreme, s polemike vođene istim oruđem prešao na efikasniji postupak – oružjem.

U trenutnu političku krizu na Kosovu i Metohiji NATO se, zasad, meša samo direktivama KFOR-u za akcije na terenu i nema izgleda da će se televizija naći u domenu njegovog interesovanja (ili intervencije). Uostalom, sve što putem televizije stiže kao informacija sa severa Kosmeta vrlo je zvanično, vrlo odmereno, vrlo oprezno.

Iako većina nacionalnih TV stanica ima svoje izveštače na licu mesta, malo je podataka o pozadini događaja, još se ne zna ko su probisveti koji su divljali na Jarinju i ko ih je tamo poslao, gotovo da nema traganja za izvorima mimo oficijelnih. Pitanje je da li novinari i redakcije zaista ne mogu da pruže više ili se svesno suzdržavaju da ne bi svojim nalazima eventualno otežali ionako teške političke pregovore ili dodatno uznemirili javnost u atmosferi punoj eksplozivne napetosti.

Ono čime televizija može da doprinese boljem razumevanju svake ekscesne situacije, poput ove, jeste redovno bavljenje kosmetskom svakodnevicom, upoznavanje gledalaca sa životom koji teče iza političkih aktuelnosti. To jedina čini, mada nikad dovoljno, Radio-televizija Srbije svojim stalnim ciklusom „Život i standardi“. Oslonjena u dobroj meri na skromnu lokalnu srpsku medijsku infrastrukturu, ali sa posvećenim reporterima kakav je Svetlana Vukmirović, RTS pruža gledaocu onu vrstu saznanja koja su mu neophodna da smireno gradi odnos prema stanju stvari uopšte, pa i o smislu tekućih događaja. Posle emisije „Glas gladnih“, na primer, taj odnos postaje i jasno racionalan i snažno emotivan i omogućava nadilaženje političkih i politikantskih elemenata u velikoj kosmetskoj temi.