ТВ – терориста

Терор реклама. Терор „ријалитија“. Терор политике. Терор кича...

Све то понекад човек помисли, или изговори, незадовољан оним што му се нуди с екрана. Облици протеста најчешће су мирољубиви и слабо делотворни. Понеко ипак посегне и за јачим средствима, потегне багер или тољагу па лично крене да „дисциплинује“ кривца.

Али тек с НАТО-ом нема шале. Кад телевизија, по њеном мишљењу сада у Либији, „терорише народ“, не бакће се Алијанса описивањем шта под терором подразумева и разлагањем појма на чиниоце него груне бомбама по сателитским антенама и очас онемогући „терористу“.

То је значајно проширење примене војне терминологије у односу на медијску сферу, а у пракси нови пример бахатог обрачунавања буквалном, грубом силом с непожељном медијском моћи.

Ни кад је 1999. године бомбардовао зграду Радио-телевизије Србије, и при том убио 16 дежурних радника, НАТО није много објашњавао разлоге ове војне интервенције. Спочитавало се нешто у вези с ратном пропагандом и ширењем погрешних порука јавности, односно с потребом да се неутралише медијска подршка легитимном председнику тадашње државе кога је и ова војна алијанса хтела да макне с власти.

Обрни-окрени, у питању је била, спорна по ваљаности, али неспорна по врсти, чисто медијска делатност. Телевизија је употребљавала себи својствен алат – реч и слику. А изнервирани противник је, да не губи време, с полемике вођене истим оруђем прешао на ефикаснији поступак – оружјем.

У тренутну политичку кризу на Косову и Метохији НАТО се, засад, меша само директивама КФОР-у за акције на терену и нема изгледа да ће се телевизија наћи у домену његовог интересовања (или интервенције). Уосталом, све што путем телевизије стиже као информација са севера Космета врло је званично, врло одмерено, врло опрезно.

Иако већина националних ТВ станица има своје извештаче на лицу места, мало је података о позадини догађаја, још се не зна ко су пробисвети који су дивљали на Јарињу и ко их је тамо послао, готово да нема трагања за изворима мимо официјелних. Питање је да ли новинари и редакције заиста не могу да пруже више или се свесно суздржавају да не би својим налазима евентуално отежали ионако тешке политичке преговоре или додатно узнемирили јавност у атмосфери пуној експлозивне напетости.

Оно чиме телевизија може да допринесе бољем разумевању сваке ексцесне ситуације, попут ове, јесте редовно бављење косметском свакодневицом, упознавање гледалаца са животом који тече иза политичких актуелности. То једина чини, мада никад довољно, Радио-телевизија Србије својим сталним циклусом „Живот и стандарди“. Ослоњена у доброј мери на скромну локалну српску медијску инфраструктуру, али са посвећеним репортерима какав је Светлана Вукмировић, РТС пружа гледаоцу ону врсту сазнања која су му неопходна да смирено гради однос према стању ствари уопште, па и о смислу текућих догађаја. После емисије „Глас гладних“, на пример, тај однос постаје и јасно рационалан и снажно емотиван и омогућава надилажење политичких и политикантских елемената у великој косметској теми.