Ni Tibet im nije daleko

U Srbiji putovanje biciklom nikada nije bilo potpuno prihvaćeno, na šta je najverovatnije uticala vozačka kultura, izolacija ipad životnog standarda. Za kvalitetan bicikl, koji duže putovanje neće pretvoriti u mučenje, potrebno je izdvojiti najmanje 300 evra mada troškovi dostižu i tri prosečne plate.Ali će neko drugi, poput Jovana Erakovića, i na svom prvom, jeftinom biciklu, čije kočnice rade „kako im se prohte”, lanac škripi, a točkovi se uzaludno pretvaraju da su sasvim okrugli, i u svojim prvim vožnjama, već biti ciklonaut.

– Oni koji u okretanju pedala traže i nalaze nešto više od sporta ili rekreacije ikojima je putovanje iskrena ljubav, a kontakt sa prirodom potreba– mogu reći da su postali ciklonauti – kaže Jovan Eraković, dugogodišnjiljubitelj planinarenja i biciklizma, kome je dobro poznat taj osećaj, opisan na sajtu www.ciklonaut.com, koji je (zajedno sa Aleksandrom Veljković) pre nekoliko godina otvorio, da bi okupio sebi slične.

Za sebe prvenstveno kaže da je planinar koji se za penjanje i spuštanje služi biciklom.

– Ima onih koji vole samo da prevaljuju razdaljine okrećući pedale. Razlog što volim bicikl nije prelaženje kilometraže, mada ima i toga ponekad (ove godine se sa još nekim drugarima spremam za neki maraton u Francuskoj), ali to nije moj osnovni motiv. Ono čime se ja bavim, nije biciklizam. To je putovanje na dva točka. Ili još preciznije, planinarenje na dva točka. Meni je bicikl sredstvo, a ne cilj – ističe. – Vožnja automobilom ili autobusom je kao gledanje filma. Tada nema vetra, mirisa, otvorenog prostora. Kada treba negde doći, upoznati ljude, posetiti sela i doline sporednim putevima, otići pedesetak kilometara od gradske vreve, leći na livadu i mirisati cveće, bicikl je najbolje prevozno sredstvo koje sam otkrio – kaže Jovan.

Ideju da biciklom vozi po prirodi Jovan je dobio još 1985. godine, planinareći po dolini Tamar u Sloveniji.

– Tamo postoji mnogo lepih puteljaka. Toliko da se čovek unervozi jer mnogo toga ima, a ne može brzo da obiđe. U tom momentu, javila se misao da bih jedino biciklom mogao svuda da stignem. Sebi sam čvrsto obećao jedno takvo putovanje, i to se već sledećeg proleća ostvarilo. To je bila petodnevna tura oko Triglava. Pošao sam od Jasenica, preko Kranjske gore, kroz dolinu Trente, pa na Bovec, Tolmin i Soriške planine, Bohinj, Bled i nazad do Jasenica. Tada sam se „zarazio” – seća se Jovan.

Kasnije je dosta putovao „po onoj staroj Jugoslaviji”, a kad se raspala, zapitao se: „Gde sad, Srbija je mala?” Pokazalo se da nije. Kad bi čovek, koji zaista voli prirodu,  hteo sve da vidi, ne bi mu, kaže, čitav jedan život bio dovoljan. A, Jovan je jedan od tih. Prošao je praktično svaki kutak, i najzabačenije krajeve.

Onda je u protekloj deceniji krenuo i na duža putovanja. Sa suprugom Jasnom prešao je 1.200 kilometara preko Karpata, Stare planine, Rile, Pirina... Onda su usledili još veći izazovi na koje je otišao sa još trojicom prijatelja. Tadžikistan, Kirgistan, Himalaji, Mongolija, Tibet prema granici sa Indijom... Peli su se i na 5.400 metara nadmorske visine. Bilo je naporno, ali okolina je, kaže, veliki doping, pa su lako podnosili neuobičajene uslove, a pre svega razređen vazduh koji veoma zamara čoveka, čak može da izazove i zdravstvene probleme.

Blago njemu šta je sve obišao, moglo bi se reći. Ali, Jovanu to i dalje izgleda malo.

– Ima još mnogo mesta gde bih voleo da stignem, a već nekoliko godina na listi želja na prvom mestu su mi Andi i Latinska Amerika. Sva ta putovanja su kao život u malom. Nailazio sam na  kišu, sneg, hladnoću, jako sunce, vrućine. Nekad sam bio u situaciji da se sklonim, a obično vreme „gazi” i mora da se nastavi dalje. To je sastavni deo doživljaja. Nakon briga, nemira, opterećenja, tenzije koje neizbežno prate ta putovanja, kad se vratim kući ostaje samo zadovoljstvo. Zbog toga čovek želi da krene ponovo. Nije važno da li će baš uvek nešto otkriti, sâmo traganje je suština i nagrada.

---------------------------------------------

Neophodne sitnice

Jovan je za snalaženje koristio topografske vojne karte, dži-pi-es uređaj, a poslednjih nekoliko godina sa sobom ima laptop. Iz predostrožnosti, na svako duže putovanje biciklom, pogotovo kroz pustinje i visoke predele, obavezno nosi i sitnice neophodne za razne vremenske uslove, pravilnu ishranu, spavanje, snalaženje i, uopšte, boravak u prirodi.

– Izabrati stvari koje je potrebno potrpati u bisage nije tako jednostavno. Ali,svakako se preporučuje rezervna unutrašnja guma, žbica, alat, pumpa, vreća za spavanje, određena hrana, mleko u prahu, voda, nosi se i šator, vreća za spavanje... Kad se stavi na vagu, to teži oko dvadeset pet, do trideset kilograma. Ono što i te kako pomaže u vožnji jeste i biciklistička garderoba, šorts s umetkom koji se nosi na golo telo i biciklističke majice od sintetičkog materijala,jer štite od hladnoće i vrućine – nabraja Jovan koga, kaže, bicikl nikad nije izneverio.

– Naravno, bušenje gume je standardan problem koji nije teško otkloniti. Ali, bicikl je čvrsta stvar. Nikad nije bilo ozbiljnih kvarova, da pukne ram bicikla, recimo, zbog kojih bi putovanje moglo da se završi. Mada je na Zapadu popularan „kredit kart turing”, što znači imate kreditnu karticu i nosite malo stvari, smatra da je lepši i potpuniji osećaj kad sve nosite sa sobom. Taj teret koji se nosi sa sobom, nagrađen je time što dođete na neka mesta gde se inače ne bi moglo doći tako lako i ona su samo vaša. Ne mora biti neka egzotika. Recimo u Crnoj Gori ima predivnih jezera u planinama, gde možete jedino da dođete peške ili biciklom. Onda je to jezero samo vaše. Divan osećaj – ističe ovaj zaljubljenik u prirodu i vožnju biciklom.

--------------------------------------------------------------------------- 

Mapa u ruke, pa put pod noge

Jovan je po struci mašinski inženjer, ali poslednjih sedam godina praktično, isključivo radi projekte vezane za biciklizam, odnosno cikloturizam i nešto malo i za planinarenje. U okviru tih aktivnosti učestvovao je u trasiranju Dunavske biciklističke rute u regionu istočne Evrope, na srpskom delu Dunavske biciklističke rute, od mađarske granice kod Bačkog Brega, do bugarske granice kod Negotina, koji je, smatra, mnogo atraktivniji, nego zapadni deo.

– Prvi korak u okviru tog projekta, koji je pokrenula Nemačka agencija za tehničku saradnju, bila je izrada mape, potom internet izdanje vodiča za bicikliste na nemačkom, engleskom i srpskom i na kraju je usledilo postavljanja putokaza. Kroz Srbiju je duž Dunava obeleženo oko 1.100 kilometara puta, a za prelazak te deonice biciklom prosečno je potrebno sedam do deset dana. Praktično, postavljeno je nekih hiljadu tabli na 460 raskrsnica. Otprilike, na svakom mestu gde biciklista može da ima dilemu gde bi trebalo da skrene – kaže Eraković.

Svaka identifikovana raskrsnica u Srbiji ima svoj jedinstveni broj. Taj broj je upisan i na štampanoj mapi i na putokaznoj tabli postavljenoj na datoj raskrsnici. Na žalost, nadležni kažu da se kod nas godišnje ukrade oko trideset odsto saobraćajnih znakova.

– Mnogi se verovatno pitaju šta je tako komplikovano voziti bicikl uz Dunav po Srbiji. Tu je reka, pa je pratiš. Ali, nije baš tako jednostavno. Treba se kloniti glavnih puteva što je više moguće i biti u mirnoj okolini – primećuje Jovan. – U Vojvodini je, recimo, najbolje kretati se nasipima. Oni su negde prohodni, a negde postoje objekti, kao što su kasarne, koji ometaju prolaz. Zato treba naći najbolju kombinaciju puteva. Izrada mape i trasiranje biciklističke rute umnogome su olakšali vožnju biciklom. Postoje neki konkretni pokazatelji koliko se povećao broj putnika na biciklu duž Dunava od kada postoje mapa i putokazi. Od nekih pet stotina, koliko je 2005. godine izmereno meračem za bicikliste postavljenom na putu, taj broj se povećao do pet hiljada.