Ни Тибет им није далеко

У Србији путовање бициклом никада није било потпуно прихваћено, на шта је највероватније утицала возачка култура, изолација ипад животног стандарда. За квалитетан бицикл, који дуже путовање неће претворити у мучење, потребно је издвојити најмање 300 евра мада трошкови достижу и три просечне плате.Али ће неко други, попут Јована Ераковића, и на свом првом, јефтином бициклу, чије кочнице раде „како им се прохте”, ланац шкрипи, а точкови се узалудно претварају да су сасвим округли, и у својим првим вожњама, већ бити циклонаут.

– Они који у окретању педала траже и налазе нешто више од спорта или рекреације икојима је путовање искрена љубав, а контакт са природом потреба– могу рећи да су постали циклонаути – каже Јован Ераковић, дугогодишњиљубитељ планинарења и бициклизма, коме је добро познат тај осећај, описан на сајту www.ciklonaut.com, који је (заједно са Александром Вељковић) пре неколико година отворио, да би окупио себи сличне.

За себе првенствено каже да је планинар који се за пењање и спуштање служи бициклом.

– Има оних који воле само да преваљују раздаљине окрећући педале. Разлог што волим бицикл није прелажење километраже, мада има и тога понекад (ове године се са још неким другарима спремам за неки маратон у Француској), али то није мој основни мотив. Оно чиме се ја бавим, није бициклизам. То је путовање на два точка. Или још прецизније, планинарење на два точка. Мени је бицикл средство, а не циљ – истиче. – Вожња аутомобилом или аутобусом је као гледање филма. Тада нема ветра, мириса, отвореног простора. Када треба негде доћи, упознати људе, посетити села и долине споредним путевима, отићи педесетак километара од градске вреве, лећи на ливаду и мирисати цвеће, бицикл је најбоље превозно средство које сам открио – каже Јован.

Идеју да бициклом вози по природи Јован је добио још 1985. године, планинарећи по долини Тамар у Словенији.

– Тамо постоји много лепих путељака. Толико да се човек унервози јер много тога има, а не може брзо да обиђе. У том моменту, јавила се мисао да бих једино бициклом могао свуда да стигнем. Себи сам чврсто обећао једно такво путовање, и то се већ следећег пролећа остварило. То је била петодневна тура око Триглава. Пошао сам од Јасеница, преко Крањске горе, кроз долину Тренте, па на Бовец, Толмин и Соришке планине, Бохињ, Блед и назад до Јасеница. Тада сам се „заразио” – сећа се Јован.

Касније је доста путовао „по оној старој Југославији”, а кад се распала, запитао се: „Где сад, Србија је мала?” Показало се да није. Кад би човек, који заиста воли природу,  хтео све да види, не би му, каже, читав један живот био довољан. А, Јован је један од тих. Прошао је практично сваки кутак, и најзабаченије крајеве.

Онда је у протеклој деценији кренуо и на дужа путовања. Са супругом Јасном прешао је 1.200 километара преко Карпата, Старе планине, Риле, Пирина... Онда су уследили још већи изазови на које је отишао са још тројицом пријатеља. Таџикистан, Киргистан, Хималаји, Монголија, Тибет према граници са Индијом... Пели су се и на 5.400 метара надморске висине. Било је напорно, али околина је, каже, велики допинг, па су лако подносили неуобичајене услове, а пре свега разређен ваздух који веома замара човека, чак може да изазове и здравствене проблеме.

Благо њему шта је све обишао, могло би се рећи. Али, Јовану то и даље изгледа мало.

– Има још много места где бих волео да стигнем, а већ неколико година на листи жеља на првом месту су ми Анди и Латинска Америка. Сва та путовања су као живот у малом. Наилазио сам на  кишу, снег, хладноћу, јако сунце, врућине. Некад сам био у ситуацији да се склоним, а обично време „гази” и мора да се настави даље. То је саставни део доживљаја. Након брига, немира, оптерећења, тензије које неизбежно прате та путовања, кад се вратим кући остаје само задовољство. Због тога човек жели да крене поново. Није важно да ли ће баш увек нешто открити, сâмо трагање је суштина и награда.

---------------------------------------------

Неопходне ситнице

Јован је за сналажење користио топографске војне карте, џи-пи-ес уређај, а последњих неколико година са собом има лаптоп. Из предострожности, на свако дуже путовање бициклом, поготово кроз пустиње и високе пределе, обавезно носи и ситнице неопходне за разне временске услове, правилну исхрану, спавање, сналажење и, уопште, боравак у природи.

– Изабрати ствари које је потребно потрпати у бисаге није тако једноставно. Али,свакако се препоручује резервна унутрашња гума, жбица, алат, пумпа, врећа за спавање, одређена храна, млеко у праху, вода, носи се и шатор, врећа за спавање... Кад се стави на вагу, то тежи око двадесет пет, до тридесет килограма. Оно што и те како помаже у вожњи јесте и бициклистичка гардероба, шортс с уметком који се носи на голо тело и бициклистичке мајице од синтетичког материјала,јер штите од хладноће и врућине – набраја Јован кога, каже, бицикл никад није изневерио.

– Наравно, бушење гуме је стандардан проблем који није тешко отклонити. Али, бицикл је чврста ствар. Никад није било озбиљних кварова, да пукне рам бицикла, рецимо, због којих би путовање могло да се заврши. Мада је на Западу популаран „кредит карт туринг”, што значи имате кредитну картицу и носите мало ствари, сматра да је лепши и потпунији осећај кад све носите са собом. Тај терет који се носи са собом, награђен је тиме што дођете на нека места где се иначе не би могло доћи тако лако и она су само ваша. Не мора бити нека егзотика. Рецимо у Црној Гори има предивних језера у планинама, где можете једино да дођете пешке или бициклом. Онда је то језеро само ваше. Диван осећај – истиче овај заљубљеник у природу и вожњу бициклом.

--------------------------------------------------------------------------- 

Мапа у руке, па пут под ноге

Јован је по струци машински инжењер, али последњих седам година практично, искључиво ради пројекте везане за бициклизам, односно циклотуризам и нешто мало и за планинарење. У оквиру тих активности учествовао је у трасирању Дунавске бициклистичке руте у региону источне Европе, на српском делу Дунавске бициклистичке руте, од мађарске границе код Бачког Брега, до бугарске границе код Неготина, који је, сматра, много атрактивнији, него западни део.

– Први корак у оквиру тог пројекта, који је покренула Немачка агенција за техничку сарадњу, била је израда мапе, потом интернет издање водича за бициклисте на немачком, енглеском и српском и на крају је уследило постављања путоказа. Кроз Србију је дуж Дунава обележено око 1.100 километара пута, а за прелазак те деонице бициклом просечно је потребно седам до десет дана. Практично, постављено је неких хиљаду табли на 460 раскрсница. Отприлике, на сваком месту где бициклиста може да има дилему где би требало да скрене – каже Ераковић.

Свака идентификована раскрсница у Србији има свој јединствени број. Тај број је уписан и на штампаној мапи и на путоказној табли постављеној на датој раскрсници. На жалост, надлежни кажу да се код нас годишње украде око тридесет одсто саобраћајних знакова.

– Многи се вероватно питају шта је тако компликовано возити бицикл уз Дунав по Србији. Ту је река, па је пратиш. Али, није баш тако једноставно. Треба се клонити главних путева што је више могуће и бити у мирној околини – примећује Јован. – У Војводини је, рецимо, најбоље кретати се насипима. Они су негде проходни, а негде постоје објекти, као што су касарне, који ометају пролаз. Зато треба наћи најбољу комбинацију путева. Израда мапе и трасирање бициклистичке руте умногоме су олакшали вожњу бициклом. Постоје неки конкретни показатељи колико се повећао број путника на бициклу дуж Дунава од када постоје мапа и путокази. Од неких пет стотина, колико је 2005. године измерено мерачем за бициклисте постављеном на путу, тај број се повећао до пет хиљада.