Kosmetski dnevnik

Autobus koji saobraća na relaciji Gračanica – Niš – Gračanica prevozi i ovih dana putnike uredno i na Merdaru prolazi relativno brzo, sa uobičajenom procedurom. Svakog jutra smenjuju se priče – od one rane jutarnje da je i ovaj prolaz blokiran, „taj i taj nije prošao“, preko priče čoveka koji je bio kod advokata u Prištini, pa je bio u (ne)prilici da gleda prolazak pogrebne povorke ubijenog policajca. Bilo je, veli, i Srba, političara i telohranitelja, prebrojano malo. Politika je uvek multietnička.

Sveštenici su iseljeni iz svojih domova kraj crkve u Prištini, iz bezbednosnih razloga. Da li su se političari zapitali šta je sa onih tridesetak srpskih duša koje tinjaju rasute po tom uzavrelom gradu.

Skupština Kosova je u dugosatnoj raspravi donela svoj politički akt. Za to vreme političari u Skupština Srbije nisu mogli da se dogovore da li će raspravljati o temi zvanoj Kosovo i Metohija.

„Imaju zakazane aranžmane za letovanje...”, reče jedan obestan mladi čovek i poče da nabraja ko gde letuje... Valjda se sve preko Interneta može saznati.

Onda su se ipak sastali i raspravljali.

Život teče, mutan kao reka protiče kroz Gračanicu.

Ovih dana kroz Gračanicu i na svim putevima, u svim pravcima prolaze svadbene kolone. Obavezna je crveno-crna zastava, a tek ponekad pridodata je i plava sa zvezdicama. Pre nekoliko dana u jednoj luksuznoj koloni sa satenskom zastavom bilo je sedam onih belih dugačkih limuzina u kojoj se obično vozi mlada. Bilo je još dve crne iste takve limuzine i mnogo džipova, kabrioleta u kojima su žene stojeći igrale a muškarci lupali rukama sedeći spolja na prozorima.

Sreća je što su Gračančani postali autistični na ove slike.

U srpskoj banci nekoliko dana ne stiže novac.

Ljude u Gračanici najviše brine priča da su jedan kombi prema Mitrovici zaustavili policajci i tražili kosovska dokumenta. Brinu ih vozačke dozvole koje su oduzete Srbima.

Kažu da nema lekova u bolnici, nema materijala za operacije u Gračanici, priča se da ubrzano traže lekare koji će pristati da rade u multietničkoj bolnici koja se gradi za centralno Kosovo.

Najteža i najveća briga je škola. Ako postane multietnička. „E, to neću da dozvolim, da mi deca uče Adema Ješarija, a ne Simonidu i Lazara...”.

Nemaju Kosovci viziju gde će i kako će u septembru kad krene školska godina – ovi ljudi koji tu rade, imaju kuće i imanja, egzistencijalnu sigurnost, ne znaju kako će odgovoriti sebi i deci šta su čekali dvanaest godina, zašto su trpeli mrak i strah, ali znaju da svako trpljenje i strpljenje ima granicu. Još je sebi nisu odredili. Čekaće valjda da izdržljivost sama počne da puca.

Zato su ljuti na političare, na strance, na Srbe i Albance koji se dogovaraju u njihovo ime, a rade im iza leđa i niko njih, obične male i velike domaćine, ali zabrinute roditelje – ništa ne pita.

Krotkost nije pristanak na poniženje.

Nijedna televizija nije poslala ekipu emisije za poljoprivrednike da snime žetvu, da objavi koliki je rod da zapita šta rade sa proizvodima, gde skladište i po kojoj ceni ga prodaju.

Grmljavina, jak vatromet, preleti aviona ili rafalni udaljeni pucnji ne izazivaju strah. Strah je drugo ime za neizvesnost. Ovaj narod jako dugo drži ta niskonaponska struja zadavljene istine koja niti pušta niti ubija.

Zamislite sledeću situaciju: jednoga dana vraćate se sa posla ili sa puta i ne možete da uđete u kuću u kojoj ste proveli život uređujući je po svome, u koju ste utkali želje, mirise i sopstveni spokoj. Zamislite osećaj da je neko nepoznat unutra i da ako se uhvatite za kvaku dotičete životnu opasnost.

Zamislite u sledećem trenutku da vam neko otvara vaša vrata, dopušta vam da uđete, ali vi ne smete da uključite sopstveni televizor, da uzmete svoju kašiku ili da legnete na sopstveni jastuk... Nije nemoguće, samo se duboko i pošteno uživite. To je stvarnost nas koji smo otišli. Kosovci u selima izdržali dvanaest godina. Biće im možda lakše, kaže neko, otići će u svoje za razliku od nas koji smo bili na ulici. Ali neće biti lakše. Oni imaju za sobom dvanaest godina jalove nade, nesna i mraka. Zaludne godine.

Tada nije nemoguća ni priča o nekadašnjem prištinskom političaru koji je izlazeći iz svog stana ostavio u vazi na stolu u dnevnoj sobi dve odvrnute ručne bombe. Precrko je nedugo zatim od muke – komentarisali su oni koji su ga bliže poznavali.

„Jer u zemlji i vremenu u kojima ljudska glava nije skuplja od ovčje, ne može se uvek uspravno i časno. Nema izdaje i nema nepoštenja tu gde ljudski život nema stvarnu cenu.Gde je kazna”. Ovako je zapisao Dobrica Ćosić reči Nikole Pašića u knjizi „Vreme smrti”, četvrti deo.