Ne samo nostalgija

Da li je tih sedamdesetih i osamdesetih ceo svet generalno bio bolji, ili je samo ovo naše parče tog sveta bilo spokojnije nego danas, pa je i televizija mogla biti drugačija?

Je li tadašnja tehnološka ekspanzija medij gurala pretežno ka uvećanim apetitima za profitom ili i ka višim dometima u stvaralaštvu i ka novoj vrsti kreativnosti?

Šta je znatnije doprinosilo održivosti ovdašnje televizije toga doba na nivou međunarodnih programskih standarda i vrednosti – organizaciono dobro postavljen sistem ili visoka kvalifikovanost ljudskih resursa?

Koliko je opšti izgled programskih sadržaja diktirala formalna  uređivačka politika, a koliko je na nju mogao da utiče pojedinac kao autor s ličnim znanjem, ukusom, vizijom, integritetom?

Na ova i slična pitanja navodi odlazak još jedne značajne ličnosti iz istorije Televizije Beograd, iz onog njenog perioda koji je bez sumnje najplodniji po dragocenoj ostavštini za budućnost. Vreme u kojem je Muharem Pervić bio glavni urednik Kulturno-umetničkog programa Televizije Beograd ujedno je epoha punog produkcionog zamaha i procvata profesionalnih vrlina u svim domenima TV delatnosti.

Pri neminovnosti brzog sleda na lokalnom tlu globalnih promena ukupnog života, od sfere elementarnog morala do sfere masovnih medija, možda i ne vredi govoriti o valjanosti prošlog. Tempi passati! Čista nostalgija!

Ali nije slučajno što se sasvim određeni TV naslovi i TV lica još pomno čuvaju u sećanju nekoliko generacija gledalaca, još često javno pominju i još ističu kao dokaz o postojanju bolje prošlosti.

U tim pojednostavljeno nazvanim „jednoumnim“ godinama čak je i u informativno-političkim programima znalo biti više smislenosti i svrsishodnosti nego u mnogim savremenim „tok šouima“. Iako sa samo dva kanala, publika je dobijala izobilnije količine vrsnih emisija: odlične istorijske igrane serije i drame, snažne dokumentarne filmove, prvorazredan dečji program, posebne naslove za školarce, obrazovanje i nauku na komunikativan način, raskošne zabavno-muzičke cikluse, pa i dovoljno sporta za razonodu.

Taj tip programa, koji čini staru slavu Televizije Beograd, danas joj je, kao Javnom medijskom servisu Srbije, zakonska obaveza. Njeno nedovoljno ispunjenje zvanično se pravda manjkom novca, ekonomskim razlozima, surovom komercijalizacijom medijskog tržišta, slabom naplatom TV pretplate.

Ali, za program su ipak najvažniji ljudi, oni koji rukovode, organizuju, smišljaju, pišu, snimaju. Treba, dakle, ličnosti višestruke darovitosti, široke kulture, blistave inteligencije, misaonih a praktičnih, produhovljenih a duhovitih, uvažavanih a skromnih... spremnih da se iskreno i nekoristoljubivo posvete televiziji. Poput, svojevremeno, Muharema Pervića.