Не само носталгија

Да ли је тих седамдесетих и осамдесетих цео свет генерално био бољи, или је само ово наше парче тог света било спокојније него данас, па је и телевизија могла бити другачија?

Је ли тадашња технолошка експанзија медиј гурала претежно ка увећаним апетитима за профитом или и ка вишим дометима у стваралаштву и ка новој врсти креативности?

Шта је знатније доприносило одрживости овдашње телевизије тога доба на нивоу међународних програмских стандарда и вредности – организационо добро постављен систем или висока квалификованост људских ресурса?

Колико је општи изглед програмских садржаја диктирала формална  уређивачка политика, а колико је на њу могао да утиче појединац као аутор с личним знањем, укусом, визијом, интегритетом?

На ова и слична питања наводи одлазак још једне значајне личности из историје Телевизије Београд, из оног њеног периода који је без сумње најплоднији по драгоценој оставштини за будућност. Време у којем је Мухарем Первић био главни уредник Културно-уметничког програма Телевизије Београд уједно је епоха пуног продукционог замаха и процвата професионалних врлина у свим доменима ТВ делатности.

При неминовности брзог следа на локалном тлу глобалних промена укупног живота, од сфере елементарног морала до сфере масовних медија, можда и не вреди говорити о ваљаности прошлог. Tempi passati! Чиста носталгија!

Али није случајно што се сасвим одређени ТВ наслови и ТВ лица још помно чувају у сећању неколико генерација гледалаца, још често јавно помињу и још истичу као доказ о постојању боље прошлости.

У тим поједностављено названим „једноумним“ годинама чак је и у информативно-политичким програмима знало бити више смислености и сврсисходности него у многим савременим „ток шоуима“. Иако са само два канала, публика је добијала изобилније количине врсних емисија: одличне историјске игране серије и драме, снажне документарне филмове, прворазредан дечји програм, посебне наслове за школарце, образовање и науку на комуникативан начин, раскошне забавно-музичке циклусе, па и довољно спорта за разоноду.

Тај тип програма, који чини стару славу Телевизије Београд, данас јој је, као Јавном медијском сервису Србије, законска обавеза. Њено недовољно испуњење званично се правда мањком новца, економским разлозима, суровом комерцијализацијом медијског тржишта, слабом наплатом ТВ претплате.

Али, за програм су ипак најважнији људи, они који руководе, организују, смишљају, пишу, снимају. Треба, дакле, личности вишеструке даровитости, широке културе, блиставе интелигенције, мисаоних а практичних, продуховљених а духовитих, уважаваних а скромних... спремних да се искрено и некористољубиво посвете телевизији. Попут, својевремено, Мухарема Первића.