Muzički bestseler na jezeru

Od našeg specijalnog izveštača

Bregenc: Festivalske nedelje u Bregencu se već šezdeset i petu godinu tradicionalno otvaraju nekoliko dana pred dva najznačajnija evropska operska (i pozorišna) festivala – u Salcburgu i Bajrotu – od kojih ih razlikuju opuštenija atmosfera i pristupačnije cene i čiji program, ne toliko popunjen visokobudžetnim produkcijama, prati šarolikija publika. Iako su mnogo bliže „običnom čoveku“ nego što je to slučaj sa njihovim prethodno pomenutim konkurentima, na premijerama se ovde svakoga leta nađu najviši austrijski političari i slavne ličnosti iz ovdašnjeg javnog života, ali i iz Švajcarske i Nemačke sa kojima se Bregenc graniči preko jezera Boden. Festivalske nedelje u Bregencu je šire proslavio upravo onaj deo programa poznat kao „Igre na jezeru“ koji iz godine u godinu nudi sve luđe binske inscenacije. Na ovom omiljenom mestu scenografskih eksperimenata 2008. su, između ostalog, snimljene i scene za film o Džejmsu Bondu „Zrno utehe“,na navodnom festivalskom izvođenju opere „Toska“.

Koristeći se slobodama koje uživa jedan intendant festivala, Britanac Dejvid Pauntni, na ovoj funkciji već osmu godinu, upustio se u projekat o kome će se još dugo pričati – ovogodišnji bestseler festivala se zove „Andre Šenije“, opera Umberta Đordana i retko izvođeno remek-delo čiji libreto potpisuje Luiđi Ilika, omiljeni libretista Đakoma Pučinija. Još pre premijere održane 20. jula mediji su naširoko izveštavali o bini scenografa Dejvida Fildinga, koja košta vrtoglavih sedam miliona evra. Mora se reći da je odluka o inscenaciji jedne opere, koja ne spada u one popularnije, od početka predstavljala veliki rizik, naročito u gradu koji nema klasičnu opersku publiku kao, na primer, Grac ili Beč. Finansijski fijasko je bilo nešto sa čime su organizatori računali, kako se sada vidi – potpuno bez razloga. Operu je do sada videlo skoro pedeset hiljada posetilaca.

Grandiozna bina je urađena prema slici „Ubistvo Marata“ Žak-Luja Davida (1793), koju su CAD dizajneri uveličali, digitalizovali i izmenili da se uklopi u koncept bine. Poznato Davidovo platno je pretvoreno u džinovsku figuru leša Švajcarca Žan-Pola Marata, izdavača časopisa koji se zalagao za Francusku revoluciju jednim radikalnim, huškačkim stilom. Marat je u svojim tekstovima pozivao na giljotiniranje neprijatelja revolucije, upotrebljavajući jedan krvožedni ton pun mržnje. Mučen teškim oblikom psorijaze, praktično nije ni izlazio iz kade u kojoj je na dasci pisao svoje pamflete. Radi podsećanja, Davidov original prikazuje beživotno telo vođe jakobinaca sa započetim pismom u jednoj, i guščijim perom u drugoj ruci, koga je udarcem noža u srce ubila praunuka Pjera Korneja – francuska plemkinja Šarlota Korde.

Iz opere Andre Šenije

Čitavo Maratovo telo je postalo deo funkcionalne bine za „Andrea Šenijea“, koja od pevača zahteva izvanrednu fizičku kondiciju – samo od srca do glave vodi 151 stepenik! Neki od izvođača, a među njima i britanski tenor Piter Bronder, morali su da apsolviraju kurs planinarenja pre nego što su uopšte bili angažovani za uloge u operi.

Kada se u drugom činu opere Maratova glava pomoću hidrauličnog pogona otvara i naginje unazad do ugla od 55 stepeni, otkriva unutrašnjost „lobanje“ – sedam metara visoku hrpu knjiga džinovskog formata, takođe deo bine: „Knjige simbolišu proboj u nov, moderan svet posle Francuske revolucije kojom je okončan stari, barokni društveni poredak. U knjigama se manifestuje znanje novog društva“, objašnjava Pauntni. Glava, koja se nalazi 24 metra iznad nivoa jezera, visoka je 14 i široka 16 metara, a njena težina iznosi šezdeset tona. Opremljena je mehanizmom koji pokreće usta i oči, a  nešto kasnije i trideset i tri bodlje koje probijaju kroz „kožu“ glave. Impresivna je i 1.000 kvadratnih metara velika marama obmotana oko Maratove glave, a u ramu ogledala, koje je integralni deo binskog rešenja, nastaje prava vodena zavesa od sitnih kapi jezerske vode (stvorena pomoću specijalne pumpe i finih dizni od tri milimetra međusobnog rastojanja), koja se koristi kao površina za video-projekcije.

„Kada“ u kojoj leži telo Marata jeste jezero Boden, čija je voda neraskidiv deo performansa u kome statisti i dubleri izvode vratolomne skokove. Specijalni efekti, plesne i akrobatske numere mogu se očekivati u sva dvadeset i četiri izvođenja.

Radnja opere u četiri čina „Andre Šenije” bazirana je na istorijskim činjenicama iz doba Francuske revolucije (1789–1799) i prati tragičnu sudbinu pesnika, prvo miljenika plemstva, a zatim simpatizera revolucije, kome je ista došla glave kada se drznuo da speva odu Šarloti Korde i da kritikuje jakobince kojima je pripadao i njegov brat Mari-Žozef.

Kao dete diplomate, Šenije dobija izvanredno obrazovanje i upoznaje neke od najznačajnijih umetnika svoga doba u majčinom književnom salonu. Kada porodica zapada u loše finansijsko stanje, Andre stupa u službu kao sekretar francuskog ambasadora u Londonu (1787). Po povratku u Francusku počinje da radi kao novinar za „Žurnal d Pari“, u kome objavljuje svoje članke koje Robespjer uzima veoma lično. Šenije je ironičnom igrom sudbine giljotiniran dan pre Robespjerovog pada.

U operi „Andre Šenije“, koja je pretpremijerno izvedena u Milanskoj skali 1896. i koja ujedno predstavlja i jednu od najdirljivijih ljubavnih priča, integrisani su istorijski plesovi i marševi i poznate revolucionarne pesme, kao na primer Ah! Ça ira i naravno – „Marseljeza”. Jedna od drskosti koju je sebi dozvolio reditelj Kit Vorner bila je muzička izmena opere koju je – između prvog i drugog akta – dokomponovao Dejvid Blejk, da bi se u radnju unelo više dinamike. Lik Žerara tumači Skot Hendriks, Norma Fantini je Madlena de Konji, a u ulozi Andrea Šenijea smenjuju se Arnold Rouls, Hektor Sandoval i Roj Kornelijus Smit. Bečkim simfoničarima diriguju Ulf Širmer i Enriko Kaleso.