Музички бестселер на језеру

Од нашег специјалног извештача

Брегенц: Фестивалске недеље у Брегенцу се већ шездесет и пету годину традиционално отварају неколико дана пред два најзначајнија европска оперска (и позоришна) фестивала – у Салцбургу и Бајроту – од којих их разликују опуштенија атмосфера и приступачније цене и чији програм, не толико попуњен високобуџетним продукцијама, прати шароликија публика. Иако су много ближе „обичном човеку“ него што је то случај са њиховим претходно поменутим конкурентима, на премијерама се овде свакога лета нађу највиши аустријски политичари и славне личности из овдашњег јавног живота, али и из Швајцарске и Немачке са којима се Брегенц граничи преко језера Боден. Фестивалске недеље у Брегенцу је шире прославио управо онај део програма познат као „Игре на језеру“ који из године у годину нуди све луђе бинске инсценације. На овом омиљеном месту сценографских експеримената 2008. су, између осталог, снимљене и сцене за филм о Џејмсу Бонду „Зрно утехе“,на наводном фестивалском извођењу опере „Тоска“.

Користећи се слободама које ужива један интендант фестивала, Британац Дејвид Паунтни, на овој функцији већ осму годину, упустио се у пројекат о коме ће се још дуго причати – овогодишњи бестселер фестивала се зове „Андре Шеније“, опера Умберта Ђордана и ретко извођено ремек-дело чији либрето потписује Луиђи Илика, омиљени либретиста Ђакома Пучинија. Још пре премијере одржане 20. јула медији су нашироко извештавали о бини сценографа Дејвида Филдинга, која кошта вртоглавих седам милиона евра. Мора се рећи да је одлука о инсценацији једне опере, која не спада у оне популарније, од почетка представљала велики ризик, нарочито у граду који нема класичну оперску публику као, на пример, Грац или Беч. Финансијски фијаско је било нешто са чиме су организатори рачунали, како се сада види – потпуно без разлога. Оперу је до сада видело скоро педесет хиљада посетилаца.

Грандиозна бина је урађена према слици „Убиство Марата“ Жак-Луја Давида (1793), коју су CAD дизајнери увеличали, дигитализовали и изменили да се уклопи у концепт бине. Познато Давидово платно је претворено у џиновску фигуру леша Швајцарца Жан-Пола Марата, издавача часописа који се залагао за Француску револуцију једним радикалним, хушкачким стилом. Марат је у својим текстовима позивао на гиљотинирање непријатеља револуције, употребљавајући један крвожедни тон пун мржње. Мучен тешким обликом псоријазе, практично није ни излазио из каде у којој је на дасци писао своје памфлете. Ради подсећања, Давидов оригинал приказује беживотно тело вође јакобинаца са започетим писмом у једној, и гушчијим пером у другој руци, кога је ударцем ножа у срце убила праунука Пјера Корнеја – француска племкиња Шарлота Корде.

Из опере Андре Шеније

Читаво Маратово тело је постало део функционалне бине за „Андреа Шенијеа“, која од певача захтева изванредну физичку кондицију – само од срца до главе води 151 степеник! Неки од извођача, а међу њима и британски тенор Питер Брондер, морали су да апсолвирају курс планинарења пре него што су уопште били ангажовани за улоге у опери.

Када се у другом чину опере Маратова глава помоћу хидрауличног погона отвара и нагиње уназад до угла од 55 степени, открива унутрашњост „лобање“ – седам метара високу хрпу књига џиновског формата, такође део бине: „Књиге симболишу пробој у нов, модеран свет после Француске револуције којом је окончан стари, барокни друштвени поредак. У књигама се манифестује знање новог друштва“, објашњава Паунтни. Глава, која се налази 24 метра изнад нивоа језера, висока је 14 и широка 16 метара, а њена тежина износи шездесет тона. Опремљена је механизмом који покреће уста и очи, а  нешто касније и тридесет и три бодље које пробијају кроз „кожу“ главе. Импресивна је и 1.000 квадратних метара велика марама обмотана око Маратове главе, а у раму огледала, које је интегрални део бинског решења, настаје права водена завеса од ситних капи језерске воде (створена помоћу специјалне пумпе и финих дизни од три милиметра међусобног растојања), која се користи као површина за видео-пројекције.

„Када“ у којој лежи тело Марата јесте језеро Боден, чија је вода нераскидив део перформанса у коме статисти и дублери изводе вратоломне скокове. Специјални ефекти, плесне и акробатске нумере могу се очекивати у сва двадесет и четири извођења.

Радња опере у четири чина „Андре Шеније” базирана је на историјским чињеницама из доба Француске револуције (1789–1799) и прати трагичну судбину песника, прво миљеника племства, а затим симпатизера револуције, коме је иста дошла главе када се дрзнуо да спева оду Шарлоти Корде и да критикује јакобинце којима је припадао и његов брат Мари-Жозеф.

Као дете дипломате, Шеније добија изванредно образовање и упознаје неке од најзначајнијих уметника свога доба у мајчином књижевном салону. Када породица запада у лоше финансијско стање, Андре ступа у службу као секретар француског амбасадора у Лондону (1787). По повратку у Француску почиње да ради као новинар за „Журнал д Пари“, у коме објављује своје чланке које Робеспјер узима веома лично. Шеније је ироничном игром судбине гиљотиниран дан пре Робеспјеровог пада.

У опери „Андре Шеније“, која је претпремијерно изведена у Миланској скали 1896. и која уједно представља и једну од најдирљивијих љубавних прича, интегрисани су историјски плесови и маршеви и познате револуционарне песме, као на пример Ah! Ça ira и наравно – „Марсељеза”. Једна од дрскости коју је себи дозволио редитељ Кит Ворнер била је музичка измена опере коју је – између првог и другог акта – докомпоновао Дејвид Блејк, да би се у радњу унело више динамике. Лик Жерара тумачи Скот Хендрикс, Норма Фантини је Мадлена де Коњи, а у улози Андреа Шенијеа смењују се Арнолд Роулс, Хектор Сандовал и Рој Корнелијус Смит. Бечким симфоничарима диригују Улф Ширмер и Енрико Калесо.